Пре два месеца уредништво „Блица“ обавестио сам да ће моје последње писмо из провинције да им стигне крајем маја. Јер од почетка јуна па надаље у потпуности се посвећујем завршној обради филма „Хероји Халијарда“ на коме радим последњих пет година. Зато, поштовани читаоци – наредне недеље не очекујте моје писмо
Бојим се да су похвале и апотеозе које сте непуну годину дана читали о личностима на које би се ваљало угледати, које су учиниле нешто важно и велико за свој народ – постале депласиране, амбивалентне и да више никога не интересују? Имамо ли уопште нешто чиме се можемо похвалити? Ни Новак више не побеђује? Ја верујем да имамо, али у заглушујућој халабуци све је мање оних који желе то да виде и препознају.
Ђурђевдан је у традицији Срба одувек био слављен у знаку божијег спокоја, радости, љубави и песме. Уместо које смо ове године занемели. Ужасна несрећа која нам се догодила у срцу Београда и у срцу Шумадије – променила је Србију и изобличила је. У данима затечености, бола и душевне конфузије, у застрашујућем фону несагледиво велике трагедије која је однела невине животе, загледана у огледало Србија види своја два лица. И попут јарчева на брвну сучељена је сама са собом.
Нисам био у Београду у петак, 26. маја, када је СНС организовао „највећи митинг икада“ – у који су биле загледане очи целе Србије. Верујем и великих играча из западне хемисфере, јер је у располућеном свету огољене силе, геополитичке надмености и интереса, окружена са свих страна НАТО фортификацијом – усамљена Србија камен у ципели свима. Искрено, чудим се како нас уопште и толеришу. Нисам био у престоници ни сутрадан, када је опозиција под плаштом побуне против насиља на београдским улицама организовала своју нову шетњу. До коначне победе…
Питам се, да ли постоји неко ко је ментално здрав, ко се неће и ко се не би приклонио крику и апелу против сваког облика агресије и насиља у нашем друштву? И поготову против смртоносног насртаја на децу? Не верујем. Проблем је у томе што је застрашујући злочин који нас је пренеразио био окидач за најдрастичније и најжешће сучељавање политичких опонената од пада Милошевића 5. октобра 2000. године до данас. Које се догађа на београдским улицама под заглављем масовног молебана дечици из „Рибникара“, њиховом школском чувару и стрељаној младости у селима Дубона и Мало Орашје.
У тренуцима плебисцита и јединства целог народа у осуди злочина, на таласима разложног саучешћа, непојамног бола, бунта и гнева због губитка младих живота, опозиција је искористила колективну емоцију популације и наметнула своје политичке циљеве и приоритете. Да смени власт са Вучићем на челу. Сад или никад. Што је као политички циљ легитимно, али је у контексту начина, а поготову повода крајње проблематично.
Да је крушка стварно зрела и склона паду гласовито најављују опозициони прваци, будући председници, министри, државни секретари и остала амбициозна политичка боранија која се листом дигла да промени власт на улици, пошто и сама сумња да је то на изборима могуће. И да забрани Жељку Митровићу да емитује било какав програм – а камоли “Задругу”, коју бих и ја први затарабио. А Џекс, као да му је неко јавио шта ће да га снађе, па се на време из медијске пребацио у војну индустрију и постао експерт за дронове. Знам човека, као мачка је – како га год бациш он се дочека на ноге…
Све ово пишем у ризику да ми се на главу сручи дрвље и камење. Не бремзам јер користим своје демократско право да кажем шта мислим. Тим пре што верујем да би у цивилизованим друштвима било логично да у достојанственом мимоходу солидарности са невиним жртвама буду виђени сви. И љути политички противници, и опозиција и власт, чланови опозиционих и владајућих странака, и сви грађани без обзира на то за кога гласају. То што се није догодило јасно би диференцирало шта је глас против насиља а шта чиста политика. Био би то охрабрујући знак да је око круцијалних националних тема могућ консензус.
Да макар под сводовима Скупштине представници власти и опозиције могу отворено, демократски и цивилизовано да разговарају. Нажалост, у дискусијама о забрани ТВ садржаја са афирмацијом насиља, речник и дијалог посланика у Скупштини Србије је у јоту сличан најогавнијем и најстрашнијем ријалитију. Из којег избија деструкција, нетолеранција и лична мржња – што је недопустиво.
Признајем да је моје одсуствовање са два „историјска“ догађаја у петак и суботу, кукавичлук за сваку осуду. Насупрот мноштву мојих слободоумних колега глумаца који храбро и бескомпромисно са истуреним грудима преузимају улоге протагониста на уличним перформансима. И не само тамо – већ свуда где је најтеже, по наравоученију „видела жаба да се коњи поткивају па и она дигла ногу“.
И док две Србије као два јарца на брвну укрштају рогове, питам се шта ће бити са нама који се нисмо јавно и транспарентно приклонили ни једном царству? Који смо отпутовали. Који нисмо отишли по сендвич испред Скупштине и који у шетњи револуционарне опозиције нисмо потрошили макар једно пуњење батерије мобилног телефона – осветљавајући блистави пут у будућност, у који ће нас она повести. А светла будућност нас чека – треба само да закорачимо… Ми очигледно заслужујемо презир једних и других.
Не спорим право јавним личностима, мојим колегама, естрадним звездама и заслужним спортистима да буду чланови и ватрени обожаваоци – свеједно да ли владајућих или опозиционих странака. Ако мисле да тако треба. Ја не мислим, и како мислим тако се и владам. За кога иза оног картона на гласачком месту гласам, то је моја приватна ствар и питање људске слободе која је свима загарантована Уставом. У годинама које су иза мене био сам више пута анимиран и позиван у готово све политичке опције и покрете. И то не да будем само обичан члан, већ члан који има секретарицу, возача и све приде што следује. Свима сам се захвалио. Одлучио сам да будем грађанин који ће да бира, а не онај који ће бити биран. Зашто? Зато што верујем да се уметници, баш као и свештеници – морају уздржати од политичких ангажмана и партиципирања у политичком животу. Сматрам да они морају припадати свима, и једнима и другима, и левима и деснима, да морају бити нека врста баланса и меког кичменог ткива целог народа. Да својим уметничким радом и укупним деловањем морају да подстичу духовну, културну и друштвену интеграцију – и целовитост нације. Уметност мора да мири а не да свађа.
Нажалост, на сцени су свађе, непријатељства, увреде и расколи без икакве претпоставке за разумевање и размену мишљења. Баш као четири оцила на српском грбу – нико ни са ким није спреман да разговара. Две Србије, једна наспрам друге одмеравају снаге на корак до братоубиства. Са слутњом да ескалиране супротности и етаблиране мржње лако могу довести и до проливања крви – што нам се на несрећу не догађа први пут. Када дођу тешки дани, кад је нешто толико лоше, мој покојни отац је знао да каже – црно па незабељено.
Која ће Србија гурнути ону другу у понор који нам је испод табана? Или ће се можда стрмоглавити обе? Још се не зна. И дај Боже да се никада и не сазна…
Радош Бајић
Извор: Блиц
