До посљедњих двадесетак секунди пете утакмице са Реал Мадридом, Партизан је био у реалној могућности да се дочепа фајнал фора кошаркашке Евролиге. У спорту се често помињу „моралне побједе“, али у овом случају та фраза заиста има смисла. И уз све разочарење, навијачи Партизана с великим нестрпљењем очекују нову сезону Евролиге
У касним вечерњим сатима 10. маја, навијачи Kошаркашког клуба Партизан осјећали су се слично као навијачи ногометне репрезентације Хрватске средином децембра прошле године, кад је завршено Свјетско првенство у Kатару и када су њихови љубимци освојили треће мјесто. То је објективно гледано био велики успјех и огромна већина навијача би прије почетка турнира априорно прихватила такав исход, али се у реалности ипак није могло суспрегнути разочарење.
Осам дугих година, Партизана уопште није било у кошаркашкој Евролиги. Онда се десила нека врста „савршене олује“ у корист Партизана. Најприје се у клуб вратио Жељко Обрадовић, најбољи клупски тренер у Европи и неупитна легенда овог спорта, онај под чијом је диригентском палицом Партизан постао првак Европе у Истанбулу прије тридесет и једну годину. Затим су из Евролиге, а због санкција према Русији поводом рата у Украјини, искључени руски клубови који су дотад били редовни учесници. Отуд су за протеклу сезону стигле двије ванредне позивнице, а једну од њих је добио Партизан. Осам година, дакле, Партизан није играо против највећих и најбољих европских клубова. Да ствар буде болнија, Евролигу је тих година играо „вечити ривал“ KK Црвена звезда. Израсле су, дакле, цијеле генерације навијача Партизана који нису подржавали свој клуб у најпрестижнијем европском клупском кошаркашком такмичењу.
А публика се очито ужељела спектакла. Откад је јесенас кренула Евролига, домаће утакмице Партизана постале су „најбоља журка“ у Београду. На свакој Партизановој евролигашкој утакмици, Арена је препуна и тражи се, како се то каже, карта више. Двадесетак хиљада људи у фантастичној атмосфери навија за свој клуб. И није то навијање из неке „хулиганске фасцикле“. Партизан прате буквално породице с малом дјецом, маса дјевојака, а затим и мушкараца свих могућих узраста и класних позиција. И сви углас пјевају навијачке пјесме које такође нису некакве милитаристичке корачнице, него сентименталне и дирљиве химне и буднице вјерности вољеном клубу, мелодијом наслоњене на класике југословенске популарне музике. И све би то било лијепо и само по себи, али некако недовољно да није било одличне игре кошаркаша на терену. Једну солидну екипу, комбинацију „легије странаца“ и домаћих играча, са седам-осам истакнутијих кошаркаша и, у складу с тим, кратком клупом, Обрадовић је синергијски здружио у сјајан тим, много бољи и већи од збира појединаца који га чине. У првим мјесецима, није све још било до краја „затегнуто“, али како је сезона одмицала, Партизан је играо све боље. У једном тренутку је постало очигледно да пласман међу осам најбољих, у четвртфинале, дакле, није недостижан. Kао најбољи тимови, форма Партизана је бивала све боље како су долазиле важније утакмице, па је на крају заузето шесто мјесто у редовном „лигашком“ дијелу сезоне. То је гарантовало четвртфинале, како се испоставило, са екипом Реал Мадрида која је у редовном дијелу освојила трећу позицију.
Четвртфинале се игра у три добијене утакмице, што ће рећи да ће их се играти најмање три, а највише пет. Тим који је боље пласиран на табели, у овом случају Реал, добива предност домаћег терена: најприје се, значи, играју двије утакмице на њиховом терену, а затим једна или евентуално двије код другог тима. Ако неким случајем буде 2:2, мајсторица се враћа на терен првог домаћина. Уочи двомеча са фаворизованим Реал Мадридом, навијачи Партизана су се надали да у једној од те двије утакмице њихов тим може да направи „брејк“, односно побједу у гостима. Тешко, међутим, да су и највећи оптимисти очекивали да Партизан побиједи и у првој и у другој мадридској утакмици. А било је баш тако. И све је било хичкоковски. Најприје прва побједа, тројком Kевина Пантера у посљедњој секунди. Затим друга утакмица, у којој је Партизан дословце разбио Реал. Стотињак секунди прије краја, играчи Реала „режирају“ инцидент, а играчи Партизана нажалост одговарају на провокацију. Избила је туча, па је Евролига неколико играча суспендовала. Та суспензија је више коштала Партизан, пошто су кажњена управо два најбоља играча. У ужасним околностима, у сјени чињенице да се друга београдска утакмица играла непосредно након масакра у Основној школи „Владислав Рибникар“, Реал је успио да добије оба београдска меча и у серији изједначи на 2:2. Дошло се, дакле, до мајсторице 10. маја у Мадриду. У величанственој утакмици, гђе су у првом полувремену играчи Партизана домаћинима буквално одржали час кошарке, па су на полувремену водили 16 поена разлике, дошло је на крају ипак до несрећног пораза. Пресудила је дужа клупа и неупоредиво веће искуство играча Реала, да не идемо у остале разлоге. А ипак, само двадесетак секунди до краја, тек који сантиметар је одлучио да једна лопта не уђе у обруч и да не дође до изједначења. У спорту се често помињу „моралне побједе“, али у овом случају та фраза заиста има смисла. И уз све разочарење, навијачи Партизана са великим нестрпљењем очекују нову сезону Евролиге с разлогом прижељкујући ново учешће свог клуба и нове побједе Обрадовићевих изабраника.
Извор: Мухарем Баздуљ/p-portal.net
