Уместо да имамо, што би рекли експерти, „кризни менаџмент“, добили смо, опростите на изразу, „кризу менаџмента“.
Хроника најављене предаје 15.
Косовска застава вије се у Северној Митровици, Приштина је добила мандат да напише статут чувене „Заједнице српских општина“; Свети Архијерејски Сабор позива се на Бриселски споразум из 2013. и 2015. године, који чак по Уставном суду Србије, није правни него политички документ; Алфа Вук прави „највећи скуп икад“ у нади да ће потопити протесте против сопствене самовоље.
Уместо да имамо, што би рекли експерти, „кризни менаџмент“, добили смо, опростите на изразу, „кризу менаџмента“. Људи који имају проблем са својим изражавањем, требало би да артикулишу политику опстанка Србије и Срба на Косову и Метохији. Уз то, стално производе неке, наводно, по народну судбину прешније теме.
„За правило лудост изабраше…“
Учинци српске политике од прихватања Брисела 2 и Охрида толико су поразни, да су на, известан начин, већ надмашили погубност тих „споразума“.
И противници тих споразума допринели су са своје стране конфузији српске политике, прво се поделивши око протеста и неког референдума, да би сада утонули у хибернацију.
Црква се, изгледа, повукла на позиције тражења гарантија за очување свог идентитета и функционисања на Косову и Метохији. Брзо је уследила повољна реакција Квинте и ОЕБСа који су од приштинске владе резолутно затражили да врати 24 хектара Високим Дечанима. Цркви треба поручити да се „снижавање тона“ исплати. Но, гарантије какве сад тражи СПЦ, имали су Васељенска патријаршија и Грци у Константинопољу, па Грка више тамо нема.
Преостали маневарски простор за очување интереса Србије на Косову и Метохији, у зависности од сопствене спољнополитичке оријентације, српске дипломате виде у супротстављеним сценаријима: а) промени међународног тежишта моћи и б) потреби Америке да сачува и ојача позиције у Србији као водећем регионалном играчу.
За опстанак у таквим сценаријима, међутим, потребно је много озбиљније српско вођство од оног које данас имамо.
Александар Живковић
