Da li se pokušajem ubistva Zahara Prilepina iznova postavlja u centar epohe i pitanje teme književnosti i uloge pisca u društvu?
Pre ravno deset godina, za vreme vaskršnjih praznika, Zahar Prilepin gostovao je u Beogradu. Ako se ne varam, to je bila njegova druga poseta Srbiji. Nekako se udesilo da jedino tad, u to vreme može da doputuje.
Strahovali smo da li će biti publike i koliko, jer (nama se tako činilo) Beograd je bio prazan. Kada se velika koncertna sala Studentskog kulturnog centra, negdašnjeg Oficirskog doma, ispunila – stajalo se ili sedelo sa strane – bilo je više nego jasno da je Zahar ne samo ruski nego i srpski pisac.
Toliko uzbuđenosti i ljubavi, zajedništva i radosti steklo se te večeri među svima – bili smo pulsirajuća žiška u kosmosu. Takvo osećanje nam je doneo Zahar. Pre toga čitala sam njegove knjige i pomislila – Rusi uvek pišu kao da ništa drugo na svetu ne postoji.
Ne samo pisac- Ruski pisac
Vest da je upravo u te iste dane kad je boravio u Srbiji, pre deceniju, izvršen atetntat na pisca – prostrujala je svetom. Svetom, jer on je pisac svetskih razmera. Nelagodnost i zebnja uvlače se u glasove dok razmenjujemo vesti. Strepeli su svi, koji ga vole, za njegov život, još od početka rata, ali eto, on ide svojom zemljom i ne misli o tome, on prosto živi jedino kako može – ne odričući se ni zemlje ni naroda, ni istorije.
Pokušajem ubistva Zahara Prilepina iznova se postavlja u centar epohe i tema književnosti i uloga pisca u društvu. Ovaj čin je potvrda da je pisac važna osoba, da može da utiče na svest i javnost.
Istovremeno dovodi u pitanje ceo zapadni narativ o mnogim stvarima, a prvenstveno o slobodi pojedinca. Ako pisac/čovek ima stavove i aktivnosti izvan paradigme novog svetskog poretka i zadate teme, ne samo da će biti izopšten kao umetnik već se njegova glava može i uceniti. Zahara to mnogo ne brine, jer toliki u nizu iza njega naučili su ga da čovek nije dostojan ako misli samo na sebe. Zahar Prilepin je prevođen na mnoge jezike, knjige su ga vodile diljem sveta. Međutim, Srbi su ga prisvojili više nego mnoge svoje pisce i nije teško razumeti zbog čega.
Zahar Prilepin kaže, ja nisam samo pisac, ja sam ruski pisac. On se uvek potpisuje i piše posvete, isključivo na ruskom; govori na tribinama, u TV emisijama, konferencijama – uvek i isključivo ruski. U njegovim knjigama junaci nisu nikakva elita, oni su, iako pojedinačno perfektno iznijansirani, uvek – narod. Tema njegovog književnog opusa je Rusija – ruski čovek. Kad kaže ruski čovek, to znači da se i u novom veku u ruskom čoveku ogleda drevnoruski duh; junaci njegovih knjiga stoga imaju, uvek, jednu senovitu nijansu, jedan trag arhetipskog iz koga se usložnjava njihov svet.
Dostojanstvo u susretu sa aždajom
Pojedinačne priče su teške, često turobne i brutalne; ipak, Zahar uvek, iz svake priče iznese život. Sve pulsira, protiče kao u vrućici, kao u bunilu, stradanja su strašna; pisac pred nas iznosi surove prizore, tras pa u lice, bum pravo u srce – znojiš se i drhtiš dok čitaš; ljutiš se i svađaš, spreman da zaplačeš, ali na kraju izroniš proveden samom božjom snagom, i duškom, udahneš, streseš se, raznežiš… tako se piše velika književnost – da se sve pomeri i zadrhti. Tako se piše kad si i sam duboko u potresima i sokovima sveta. Kad ne kalkulišeš.
On je i Čehov, i Tolstoj, i Dostojevski, i Ljermontov, i Jesenjin – sve se to zbralo u njemu, kao pečati – cela ruska tradicija progovara ispod njegovog pera. Ipak, recimo, jedan od omiljenih savremenih pisaca Zaharu je Frenzen. I sasvim je jasno, da kad prođe ovaj vek, njih dvojica stajaće u istoriji svetske književnsoti – zajedno.
Za nas je zanimljivo pitanje zbog čega je Zahara srpski čitalac, a docnije i šire mnjenje prigrlilo kao svog? Zahar glasno kaže to što jeste i stoji iza toga, on je i pisac, i čovek sa stavovima. Srpski čitalac željan je takvih pisaca. U celom ovom razjapljenom veku – naš položaj potpune kolonijalne potčinjenosti potvrđuje se i kroz komercijalno-podanički duh u umetnosti. Naše kulturno polje prepuno je mlakih duhova i dela preko kojih mogu da se dobiju mnoge privilegije i moć, važno je samo umeti prilagoditi se traženim globalnoliberalnim modelima. I što se glasnije priča protiv dehumanizacije, to se u tišini iza kulisa ona doslednije odvija. Ipak, ljudima je potrebna nada i neko ko će pokazati dostojanstvo u susretu sa aždajom. Zahar se, i kroz svoje knjige, i stavove pojavljuje kao taj koji je kadar da izdrži buru i ostane dosledan onome u šta veruje. Vraća nadu da se može stajati uspravno. Srpski čitalac to ceni.
Junak svoje proze
Pisanje je za njega ozbiljan posao; da nema knjiga, eto, kako bih došao u Srbiju i upoznao sve vas, kaže. Zaharka, kažem kad se prvi put sretnemo, Zaharka. I tako nastavljamo da ga oslovljavamo nas nekolicina. On se slatko smeje. Kad kažem da sam utvrđivala ruski između dva susreta, reći će, kako bi tek bilo da nisi! Teško vreme živimo. I najlakše je praviti se lud. Vreme je salonskih i rezidencijalnih pisaca. Vreme je progona prideva ruski (a i srpski je nepopularan), već smo videli rat protiv Čajkovskog, Rahmanjinova, Dostojevskog, Tolstoja… U tom smislu, jasno je da savremenici, ukoliko ostaju pod svojim pridevom, nemaju šanse u zapadnoj civilizaciji.
A kako vidimo, nemaju mira ni u svojoj zemlji. Svi humanistički principi Zapada padaju u vodu kad je u pitanju, evo, recimo Prilepin. Mogao je, recimo, da postane nerus i lepo živi od toga u belom svetu, međutim, ko god je pročitao njegove opise jezera, reka, planina, smene godišnjih doba na ruskom tlu – jasno mu je da takav čovek ne može izaći iz sebe, da je elementarni deo zemlje.
Prilepin je, za čitaoca, junak svoje proze. A njegova proza po književnoteorijskim merilima kotira se odista veoma visoko širom sveta. To što je Andrić govorio za Crnjanskog da je odista rođeni pesnik, može se primeniti i u ovom slučaju: Prilepin je rođeni pisac velikog talenta. Pisac koji razume da umetnost mora imati težinu, i ostati izvan ideološkog polja, inače nema svrhe stvarati. Njegovi junaci su raznoliki, složeni, kompozicija zadivljujuća; žanrovi se prepliću i dodiruju toliko da čitalac, posle svake knjige, ima osećaj da je ronio duboko (voda je ledena, dubina mračna) i izronio nasred okeana u nesagledivo bleštavilo svetlosti. Pa, u čemu je problem?
Odanost otadžbini
Pisac ima stav, odan je otadžbini – ne traži rezervni jezik niti zemlju; govori bez pretvaranja, ima humanitarnu organizaciju za pomoć sunarodnicima u ratnoj zoni – jednostaavno, javna je ličnost koja se ne krije iza svojih knjiga, jer, kako rekosmo, on i jeste sazdan od svih svojih junaka. Više je od pisca, i čitaoci ga zbog toga prisno doživljavaju i to ne samo oni koji podržavaju njegov aktivizam nego i oni drugi, jer teško je u njegovim knjigama naći ideološki narativ koji bi na bilo koji način gušio univerzalnu estetsku ravan.
Istina, recimo on je pravoslavni boljševik; ali razume da se u istoriju mora uneti neka pravda i ravnoteža, stoga u Obitelji kroz potresne slike i težak narativ ne štedi boljševike niti komuniste izvodeći, na izvesni način, pravdu za hiljade stradalih u logorima na Soloveckom arhipelagu. Recimo, pored mnogih podvučenih mesta u knjizi, naći će se i ova: „Koračajte kroz život čvrsto, ali neprestano osećajte krotkost i strahopoštovanje prema onome koji će svoju blagodatnu pomoć neizbežno dati svima koji su služili Njemu.“
U Pismima iz Donbasa, može se reći, dnevniku piščevih ratnih dana, sa autentičnim likovima i događajima, piše iz suštine bića – rat je surov, a sudbina čovekova nepredvidljiva; ali pisac je veliki i pripovedanje ostaje, sa književnoteorijske tačke, čisto, bez ideološke crte – čitaće se bez predubeđenja (iako su književni junaci ruski vojnici, mahom opolčenci), jednako i za sto godina kao i sad, kao svedočanstvo jednog vremena.
Bog jest
Prilepin je mag, Bog mu dao, da ispripoveda neponovljivo i svet detinjstva i svet tranzicije i raspad države, i profitere i ljude sa margine i siromašne i bogate; da stvori neponovljive profile i tipove, da nas izuje iz cipela i brutalnošću i nežnošću. Roman Obitelj završiće rečima: „Čovek je strašan i mračan, ali svet je human i topao.“
Bog jest, zapisaće Prilepin, na više mesta u knjigama; Bog jest, reći će u razgovoru i privatno i javno. Reći će u jednom razgovoru i to da se anđeli gnezde u nama. Možda je u tome, između ostalog, problem ovog sveta s ljudima koji nadilaze prazninu i bestijalnost ovog veka?
Vesna, do vstreči, budi sčastljiva, tvoj Zaharka. I, tako, na svakoj knjizi, radosno i prisno, ostaju tragovi susreta. Zapravo, sreli smo se tek nekoliko puta, ali ono osećanje da si zaista s nekim u večnosti – rodnij čelovjek, i da se nešto veliko, sumatraističko, ispunilo tim susretom, u opštem bunilu veka, utešno je.
Bog jest, i biće.
Vesna Kapor
Izvor: Pečat
