У принципу, велика политичка неодговорност оних који су инсистирали на референдуму огледа се у томе да нијесу марили за оштру подијељеност, ни за савјет да се држава ”не прави” са 50% грађанства

Пише: наш стални дописник са Дивљег запада Милија Тодоровић (у улози Гарија Купера)
Пред нама су државни празници који нас сјећају на не тако давну 2006.г. и чувени референдум о независности Црне Горе. Обнова пуне државности и самосталности земље у којој живимо требало би да буде истинска свечаност у срцу и души сваког њеног грађанина. Али, нешто не иде…
Околности изјашњавања црногорских грађана на том референдуму, и медијска припрема коју су одрадили организатори истог, довели су до ефекта ”плеса на жици” и друштвене нестабилности очитоване у ситуацији пата-пата, ”за и против” независности. Таква подијељеност је додатно зацементирана каснијом идеологијом ДПС власти које су се својски трудиле да сваког оног који је гласао ”Не” одржавају у позицији (потенцијалног) државног непријатеља. У принципу, велика политичка неодговорност оних који су инсистирали на референдуму огледа се у томе да нијесу марили за оштру подијељеност, ни за савјет да се држава ”не прави” са 50% грађанства. Касније смо сазнали да њима није било стало до стабилне, него до ”пошто-пото”, сад и одмах, независности. Ради обезбјеђења неких баналних личних интереса…
Уз све ово иду и бијеле књиге референдумских административних пропуста, међу којима предњачи истина да је велики број држављана Црне Горе спријечен да се изјасни о статусу земље у којој имају гробове и имања. Све што је касније услиједило, а најприје оно изгласавање Устава и државних симбола без половине грађанства, и његовог представништва у парламенту, учинило је овај референдум симболом подјела у Црној Гори. Остала је нада да ће будуће вријеме и здравији политички процеси које имамо на видику, нешто од ових подјела залијечити.
До читања у новом дану, Тачно у подне. Збогом
