У емисији „Магазин на Првом“ Радио Београда 1, уреднице Ане Томашевић, емитоване 12.5.2023. гостовала је музејска савјетница Госпава Косовић која је говорила о кући нашег нобеловца, сада музеју у Херцег Новом.
Ана Томашевић: Кућа нобеловца Ива Андрића у Херцег Новом, пошто је више пута после пишчеве смрти мењала намену, сада је Музеј. О залагањима Херцегновљана да се Андрићева кућа врати у првобитно стање са организатором Музеја Госпавом Косовић сада ће разговарати уредница Другог програма Радио Београда Мелиха Правдић.
Мелиха Правдић: Госпава, добар дан, чујемо се?
Госпава Косовић: Добар дан, Мелиха, чујемо се наравно.
Мелиха Правдић: У сунцу је кажу седам берићета, а у киши само један. То је говорио Иво Андрић јер је волео Херцег Нови, волео је сунце, па је ето направио ту врсту поређења користећи једну пословицу. Је ли сунце данас у Херцег Новом?
Госпава Косовић: Па Мелиха, нажалост, код нас је данас веома кишно и веома облачно, али ето Андрић је знао да каже да нам киша и нешто лијепо доноси, па је после кише цвијеће тако лијепо и једро, он се и томе радовао. Тако да би и данас био један лијеп дан за Андрића у Херцег Новом, иако је кажем облачно и кишовито.
Мелиха Правдић: Кад помињете цвеће, знамо да је Андрић волео цвеће, у свом врту је баш у Херцег Новом гајио 51 врсту, то је тачан податак?
Госпава Косовић: Тако је, јесте, у праву сте, Андрић је много волио цвијеће.
Мелиха Правдић: Да се мало бавимо кућом. Уредница Ана Томашевић је сад рекла да је кућа мењала намену, па да чујемо од момента када је подигнута, а подигнута је за живота Иве Андрића, шта се догађало све до 2021. када је добила статус музеја?
Госпава Косовић: Па да, добро сте рекли, кућа јесте подигнута од стране господина Ива Андрића и његове супруге госпође Милице Бабић. Међутим, пошто је госпођа Бабић преминула и Андрић пошао за Београд, кућа је имала, како сте тачно рекли, неколико намјена. Била је најприје вртић неких десетак година, потом је била привремено музичка школа после оног злокобног земљотреса ког смо имали, потом и мјесто гдје је отворен Клуб књижевника Иво Андрић Херцег Нови, а затим је један одређени период била и ресторан који је носио назив управо тако, ресторан Клуб књижевника Иво Андрић Херцег Нови, да би од 2021. ми званично постали музеј Кућа нобеловца Ива Андрића.
Мелиха Правдић: У неколико наврата сам бивала у Херцег Новом и долазила у Андрићеву кућу, али у време када је претворена у извесном смислу речи у кафану, остале су фотографије, увеличане фотографије нобеловца Иве Андрића и његове супруге, тако да они нису ништа дирали. Али, стварно тај простор је био доста у једном непримереном амбијенту такав какав је био, и сви ти столови кафански, није им било место ту да буду, мада се у то време најбоља кафа пила у Андрићевој кући, и то морам да кажем. Кућа је отворена, дакле, 10. априла 2021. монодрамом Тихомира Станића „На Дрини ћуприја“ и са сталном музејском поставком Андрићеве новске „Стазе, лица, предели“. Та поставка је и дан-данас.
Госпава Косовић: Јесте, у праву сте, тако је. Ми јесмо, као што сте Ви навели, отворени 10. априла, и до сада се можемо похвалити да смо имали заиста импозантан број посјетилаца. Оно што је такође веома битно да истакнемо да ми имамо сарадњу са основним и средњим школама широм Црне Горе, тако да нам и дјечица долазе у оквиру екскурзија и то нас некако посебно радује, да видимо да нам млади људи долазе, да су знатижељни, да их ето повучемо на ту страну, да се окрену читању књижевности и наравно, Андрићу.
Мелиха Правдић: А како бисте нам описали ентеријер Андрићеве куће? Уклапа ли се у херцегновски амбијент архитектонски? Ја имам утисак да помало подсећа на босанску кућу, кров је на четири воде, чини ми се. Степениште наликује изгледу у богатим босанским кућама, управо како се описује и пореди са кућом у којој је живела Андрићева супруга у Тузли госпођа Бабић.
Госпава Косовић: Па тако је, то сте Мелиха сјајно примјетили, јесте. Кућа Андрића и Милице Бабић јесте нека типична приморска кућа шездесетих година. Међутим, госпођа Милица Бабић, која је и сама била умјетник, прва српска школована костимографкиња, она је доста допринјела да кућа добије тако неки љеп и специфичан облик какав данас има, Ви сте то примјетили. Кућа доста има тих неких босанских детаља, управо тај кров на четири воде, ти басамаци, унутрашње дрвене степенице. Вероватно је сама госпођа Милица Бабић хтјела да донесе мало дух своје родне Босне на приморје, јер кажем ту су заиста провели неко најљепше вријеме Иво Андрић и Милица Бабић. И онда ето обоје су некако гледали да себи, да кажем, начине највећи неки гушт који су могли и тако је заиста и било, као што сте Ви, кажем опет, ето примјетили.
Мелиха Правдић: Да, на сталној поставци је велики број фотографија из Андрићевог живота. Али и велики зид је под фотографијама ликовног фотографског описа чина добијања Нобелове награде. Он на тај пут креће 5. децембра 1961. у Стокхолм. Мало о томе да говоримо. У сталној поставци је реплика, је л’ тако, медаље са ликом Алфреда Нобела и диплома?
Госпава Косовић: Јесте, Ви сте били код нас у музеју, видим да је то на Вас оставило велики дојам.
Мелиха Правдић: Изузетан утисак.
Госпава Косовић: Па то нам и јесте циљ, да људи просто понесу нешто упечатљиво из нашег музеја. И то сте добро рекли, ми смо на горњем спрату Андрићеву радну собу, један цијели велики зид посветили управо том великом догађају, односно додјели саме Нобелове награде господину Иву Андрићу. Наиме, како је Иво Андрић био лауреат из области књижевности, обичај је такав да је сам краљ Густав VI, тадашњи краљ Шведске, доделио управо диплому, односно плакету, Нобелову награду и медаљон Иву Андрићу, што је на тој централној фотографији приказано, а преко пута те централне фотографије ми имамо и саму реплику Нобелове награде и тог истог медаљона.
Мелиха Правдић: А оригинал?
Госпава Косовић: Интересантно је да се постоје двије реплике Нобелове награде. Једна је код нас, друга је код колега у музеју у Београду, док се оригинал чува у трезору Народне банке у Београду. И можемо се похвалити да је био и код нас два дана на самом отварању оригинал Нобелове награде и медаљона, што је заиста част, јер је ријетка прилика.
Мелиха Правдић: Тако је. Да је Андрићева везаност за Босну врло видна, постоји запис да је говорећи Љуби Јандрићу рекао и ово: „Знате, и Херцег Нови,, бар што се тиче његове прошлости, има нечег босанског, основао га је босански краљ Твртко“. Није могао Андрић без Босне, чак ни у Херцег Новом, је л’ тако?
Госпава Косовић: Тако је, тако је, Мелиха. Па ето Андрић је своју родну Босну носио наравно у срцу и свуда са собом. Може бити да је то можда и један од разлога зашто је изабрао управо Хецег Нови за своје старије дане, да их ту проведе. Вјероватно се ту осјећао да кажемо као у Босни, јер имамо ми доста конекција и веза са Андрићевом родном Босном, и он се ту осјећао као свој на своме.
Мелиха Правдић: Због седам берићата, због тога је изабрао Херцег Нови, и светлости. И ево на крају да кажемо да је Андрић имао и добро друштво у Херцег Новом. Ту су били, је л’ тако, и Бранко Ћопић, Зуко Џумхур, Михаило Лалић…
Госпава Косовић: Тако је, Душан Костић.
Мелиха Правдић: Да, сликар Станић.
Госпава Косовић: Тако је, јесте. Он је још увек жив, господин Војо Станић, напунио је 99 година, и ето част ми је да кажемо да је господин Станић још увијек међу нама Андрићев савременик.
Ана Томашевић: Госпођа Госпава, дозволите да се ја умешам, а заправо само да Вас поздравим и да Вам захвалим на овом разговору, такође и мојој драгој колегиници Мелихи Правдић. Убацили сте нас у време одличне литературе и мало морског ваздуха и мириса соли. Надам се да ће Београђани, после овог разговора када буду долазили код вас, посетити кућу Ива Андрића. Хвала Вам најлепше на овом разговору.
Мелиха Правдић: Хвала и с моје стране.
Аудио: https://www.rts.rs/upload//media/2023/4/12/13/4/498/1421588/magazin1205.mp3
