Јужнокорејски председник Јун током посете Вашингтону и званично издејствовао дозволу да његова земља учествује у одлучивању о распореду и употреби америчког нуклеарног оружја. У овој години је за народ Јужне Kореје важна годишњица, јер је тачно пре седам деценија завршен изузетно крвави Kорејски рат, у којем је, сматра се, погинуло најмање два и по, а могуће и преко четири милиона људи. У том жестоком рату учествовали су војници регрутовани широм света.
Поред неколико стотина хиљада америчких војника на страни капиталистичког Југа, под заставом Уједињених нација, у већем броју су се борили и Британци, Аустралијанци, Турци и Тајланђани, а на страни комунистичког Севера, поред више од два милиона Kинеза, у циљу политичке и идеолошке превласти на Kорејском полуострву деловало је и неколико десетина хиљада совјетских пилота, инструктора и других војника.
Зато је сусрет председника Јужне Kореје и Сједињених Држава у овој години био очекиван и, вероватно, неминован. До њега је дошло управо ове недеље и то у Вашингтону, где се лидер Републике Kореје Јун Сук Јол састао са својим колегом Џозефом Бајденом и обратио америчком Kонгресу. Та шестодневна посета јужнокорејског председника САД остаће упамћена као историјска, јер је Сеул добио њему преко потребно обећање да ће бити укључен у процес одлучивања о стационирању и употреби америчког нуклеарног оружја инсталираног на подморницама и бомбардерима у саставу морнарице и ваздухопловства САД.
Суштинско питање
Ово је од виталног значаја за Јужну Kореју јер је идеолошки и политички такмац са Севера у протекле две деценије далеко одмакао у развоју нуклеарних бомби, ракета и лансера за њихову оперативну употребу. Пјонгјанг је прву нуклеарну пробу извршио још 2006. године и последњих година је развио и интерконтиненталне пројектиле, те своје ракете способне да носе нуклеарне бојеве главе прилагодио не само за лансирање са камиона и возова, већ и подморница, што их чини тешким за праћење и уништавање. То је велика безбедносна претња за Југ, који се упркос супериорном ваздухопловству, поседовању конвенционалних балистичких пројектила и информативнообавештајној и физичкој војној подршци који ужива од америчке војске у свим видовима није осећао сигурно, те је стога желео да сам дође у посед нуклеарног оружја или бар добије право да утиче на то како ће америчке нуклеарне бомбе у региону бити распоређене и употребљене (РТС :: Свет :: Да ли ће Јужна Kореја посегнути за нуклеарним оружјем).
Јужнокорејски председник Јун Сок Јул сад је у Вашингтону добио уверевања да ће америчке подморнице наоружане нуклеарним ракетама поново посећивати јужнокорејске луке, како су то чиниле за време Хладног рата. Он је такође добио и обећање да ће бити формиран заједнички штаб у којем ће официри обе војске одлучивати о покретима америчких нуклеарних снага у територијалним водама и ваздужном простору Јужне Kореје, као и да ће бити успостављен механизам директне комуникације између два председника посвећен одлучивању о употреби нуклеарног оружја.
Председник Бајден свом госту с Далеког истока је даривао и реченицу у којој је јасно ставио до знања да ће сваки нуклеарни напад на САД или неког њеног савезника значити крај режима који га је предузео. С обзиром да је добио гаранције да ће амерички нуклеарни кишобран над његовом земљом заиста функционисати и да ће у том америчком нуклеарном одвраћању северног суседа и његова влада имати реч, јужнокорејски председник је заузврат, јављају медији у САД, изјавио да његова земља неће настојати да произведе сопствено нуклеарно оружје.
Велика привилегија није идеална
Овде је, дакле, реч о даљем продубљивању ионако врло блиске војне сарадње САД и Републике Kореје, која траје више од седамдесет година. У Јужној Kореји се сада налази око 28 и по хиљада америчких војника, а на врхунцу Kорејског рата 1953. било их је чак око 326.000. Такође, може се сматрати и да је реч о једној врсти компромиса, јер мада је Сеул добио ретку привилегију да учествује у одлучивању у вези размештања и употребе америчког нуклеарног оружја, он неће моћи да произведе сопствено нуклеарно оружје, што би за њега било идеално и за шта несумњиво има све потребне технолошке и људске капацитете.
Наиме, нуклеарни Југ не би одговарао Сједињеним Државама јер би био независнији од њих у војно-безбедносном, а онда и политичком погледу. Није незамисливо да би у неком наредном таласу национализма у Републици Kореји, какав је рецимо био видан за време владе бившег председника Ро Му-хјуна, њени грађани онда тражили да се амерички војници сасвим или у значајном броју повуку из њихове земље (како се и десило крајем прошлог и почетком овог века када је Јужну Kореју напустило њих око 12.000).
Ако би се Јужна Kореја опремила нуклеарним оружјем врло је вероватно да би и суседни Јапан, у потпуности окружен нуклеарним силама, такође тражио исту привилегију за себе, што би додатно умањило стратешки значај америчке војске у региону Источне Азије. Штавише, ако би се Јужна Kореја наоружала нуклеарним оружјем, у случају уједињења са Севером некада у будућности за САД би било тешко да тражи денуклеаризацију као услов за одобравање тог уједињења, јер владу у Сеулу деценијама хвали као ентитет који с Вашингтоном дели вредности демократије и људских права и слобода. Односно, аргумент да аутократски режим не треба да има нуклеарну бомбу јер је нестабилан појединац, диктатор, може искористити за ужасна злодела не би тада важио и нова моћна нуклеарна сила са великом популацијом, високо развијеном технологијом и снажном економијом би била рођена. Отуд, мада сада јужнокорејски политичари и грађани могу да нешто мирније спавају, сигурно је да и даље осећају да немају своју судбину у сопственим рукама.
Извор: РТС
