У вези реакција на иницијативу да Скупштина Црне Горе (даље: Скупштина) констатује ништавост: Указа о распуштању 27. сазива Скупштине Црне Горе број 01-226 од 16 марта 2023. и Одлуке о расписивању превремених избора за посланике у Скупштини Црне Горе број 01-235 од 17. марта 2023. за 11. јуни 2023. као појединачних правних аката Предсједника Црне Горе (даље: ПЦГ) и вапај да је једино суд надлежан треба нагласити:
1) Указ и Одлука ПЦГ су појединачна правна акта (В. Увод у право проф. Драган Митровић, 2015. пето издање, ПФ Београд, 213), дакле то и бруцоши знају, па би сваки уставни суд могао донијети одлуку искључиво о одбачају предлога за оцјену уставности;
2) Указ и Одлуку као поједнична правна акта не може оцјенити Уставни суд јер то није у његовој надлежности и у члану 149 Устава пише: Уставни суд одлучује: о сагласности закона са Уставом и потврђеним и објављеним међународним уговорима; о сагласности других прописа и општих аката са Уставом и законом.
3) Указ и Одлука не могу бити предмет уставне жалбе (став 3) јер се она изјављује због повреде људских права и слобода зајемчених Уставом по исцрпљивању свих дјелотворних правних средстава, билоо би апсурдно;
4) Једино за шта је Уставни суд надлежан по (став 4) је да оцијени да ли је предсједник Црне Горе повриједио Устав што је сада беспредметно, јер је сврха тога поступка разрешење ПЦГ а он је изгубио на изборима, па се нема ко разрешавати. Уставни суд је ненадлежан и по Закону о уставном суду.
5) Управни суд је ненадлежан иако су то појединачна правна акта јер су норме испод рубрума: „Искључење вођења управног спора“ јасне: у члану 13 Закона о управном суду пише: „Управни спор не може се водити против акта: донијетог у ствари у којој непосредно, на основу уставних овлашћења, одлучује Скупштина Црне Горе и Предсједник Црне Горе.“
6) Како је изричито искључено вођење управног спора, то се против не може водити ни парнични поступак па у дефинитивном сижеу не постоји надлежност ни уставног, ни управног ни парничног суда о чему говоре и одлуке и правни ставови Уставног и Врховног суда ЦГ и ваља се сложити да не ваљало у 21. вијеку правити сад некакав – револуционаран суд.
Одлуке Скупштине су акта представничког тијела народа а по нарави правно-политичка акта, по политичкој вољи, израженој при гласању и не могу бити предмет контроле суда. Одлуке Скупштине су непобојне у свим судским поступцима јер Скупштина представља суверенитет народа и испитивање редовних судова одлука Скупштине није могуће, јер би то било мијешање у уставна овлашћења Скупштине пошто по чл. 11 Устава, власт је уређена по начелу подјеле на законодавну, извршну и судску и да почива на равнотежи и међусобној контроли и да је ограничена уставом и законом. Нико не може оспорити ту одлуку Скупштне, јер је то акт највишег законодавног тијела донијет на основу уставних овлашћења, па пошто смо утврдили да се Указ и Одлука ПЦГ не могу побијати пред судом, ни Уставним по члану 149 Устава што је његова изворна уставна надлежност,а надлежност Скупштине је дефинисана чланом 82 Устава па предложена Одлука јесте и легитиман и легалан акт Скупштине која представља суверенитет грађана да реуспостави поремећену равнотежу коју је ултра вирес нарушио бивши ПЦГ тим Указом и Одлуком.
Није прихватљив ни политички наратив да Скупштина након инаугурације новог ПЦГ скрати себи мандат (члан 84 УС) па да нови ПЦГ распише парламентарне изборе за други датум јер претходно треба неко правно ауторативно на предлог Владе или посланика да констатује да су Указ и Одлука ПЦГ ништава правна акта и – без правног дејства.
Погрешне су тезе да Скупштина треба поништити Указ и Одлуку јер су то преображајне одлуке а овдје је потребна декларативна одлука којом ће се утврдити – констатовати. Пошто нема надлежности суда, нема дилеме да је у парламентарном режиму и државном уређењу: централна власт Скупштина и да је она дужна одлуком констатовати ништавост аката бившех ПЦГ да би донела и одлуку о самораспуштању а нови ПЦГ по инаугурацији егзактну одлуку о расписивању парламентарних избора на закономјеран начин и датум.
Нужно је имати у виду да је уставно уређење Црне Горе парламентарни систем гдје сви органи директно или индиректно извиру, генеришу се из Скупштине, тј. воље посланика као представника титулара суверинитета грађана – сви органи су консеквентни деривати.
Не смије се ући у зону партијске и политичке маргинализације владавине права, јер би прихват ништавог Указа и Одлуке бившег ПЦГ увео уставноправни преседан да ПЦГ може арбитрерно и дискреционо указима да распушта Скупштину што је противуставно. Тако би тим преседаном правни систем парламентарне демократије у коме је епицентар одлучивања оличен представничком демократијом у Скупштини био измјештен код ПЦГ а парламентарни систем какав је у Црној Гори тим преседаном био бо конвертован у предсједнички систем и правно уређење власти у Црној Гори какво – није устаописано.
У праву мора постојати ред, јер је то основна одлика права и право служи да уведе и да одржава путем правила – ред. Ако се тај ред наруши и ако се допусти превласт нереда, а нарочито да основна правна правила више не важе или се игноришу и занемарују као нешто што неком смета – онда нико више не може зауставити правни неред, тј. анархију – невладавину права. Као друштво вјеровали смо да излазимо из ере ортачке, кумовске, праксе упражњавања арбитрирања, произвољности неписаног обичајног уставног права.
Неприхватљиво, правно неодрживо јесте да се тумачења завршавају тим да не постоји правни начин за превазилажење правно ништавих аката бившег ПЦГ већ да се и титулари суверенитета покоре уставно-правним манипулацијама бившег ПЦГ, јер се ниједним правним тумачењем не иде у неналажење правног одговора на поремећај и нарушавање овдје и уставне равнотеже изазване актима бившег ПЦГвећ налажења правног одговора.
У системима парламентарне демократије с бицефалном егзекутивом (двојном извршном влашћу гдје је власт Владе ефективна а предсједника државе неефективна. протоколарна) за случај спора о надлежности: парламента, владе и предсједника државе, претпоставка стварне надлежности је на параламенту за све што није Уставом изричито регулисано.
Неуставна би била претпоставка надлежности извршне власти односно Владе, понајмање ПЦГимајући у виду декларативан,нестваралачки и протоколаран карактер његове власти а кад не постоји надлежност ни Уставног суда, онда је надлежност Скупштине неупитна. У предсједничким системима уређења власти претпоставка стварне надлежности када се то покаже спорним је на страни предсједника. Све по јединственом и поузданом правном принципу: тамо гдје је највиша концентрација власти тамо је и препоставка надлежности кад год неко оспори надлежност за случај нормативног дефицита или конфузије
А овдје то и није случај, јер постоји експлицитан уставни прерогатив Скупштине Црне Горе: члан 82 став 1 тачка 3 у вези члана 91 став 1 Устава па Скупштина има неспорну уставну власт – а право предлагање по члану 93 став 1 Устава има Влада или посланици.
Уставни поредак је једна органски повезана и кохерентна цјелина. Ако уставно-правни поредак као јединствен правни организам нема дјелотворан систем да одстрани уметнуте канцерогене елементе у његов састав, одумреће у малигнитетима. Тумачење Устава Црне Горе се може вршити тумачењем норми Устава Црне Горе а не гдје фали, “убацивањем” норми из других устава, јер туђи устави нису у правном поретку Црне Горе и правно ништа не значе сем као упоредник кад се буде писао нови Устав Црне Горе. Тако је по Уставу Црне Горе “једино” ограничење Владе којој је изгласано неповјерење да не може да распусти Скупштину (став 2 члана 110 Устава), а Скупштина Црне Горе коју је ПЦГ “ништавим указом распустио” и да указ није ништав, нема по Уставу Црне Горе баш “ниједно уставно ограничење”. Уносити ограничења “правно валидно (intea vires) распуштене Скупштине” и то садржана “у уставима држава региона” је несхватање основа методологије уставно-правног тумачења. Недостатак закона о скупштини и влади у легислативи Црне Горе не може бити основ за допуну тумачења уставно-правног поретка Црне Горе законима других држава које такве законе имају. То је опет озбиљно непознавање методологије тумачења у уставној тематици, јер упоредни/компаративни метод може да служи тек за правне есеје и научне прегледне чланке али никако не и за примјену тако и тиме истумачених уставних норми. Зато јавни интерес налаже да Скупштина Црне Горе констатује ништавост указа као “примарног канцера”, како би уставно-правном поретку Црне Горе био враћен нужан баланс а правном систему уставомјерна функционалност и правна сигурност. Сви партијски интереси морају бити субјектовани/подређени општем интересу државе Црне Горе и интересима њених грађана. Прихват ништавог указа ПЦГ као валидног из партијских интереса и ништење рада и донетих закона и других аката Скупштине и њених одбора који перфектно добро функционишу кроз партијску призму и из партијског опортунизма је осуђено на општу осуду и казну.
Дакле, задатак свих чинилаца власти данас у Црној Гори јесте у уставној рехабилитацији уставног поретка од штетних аката бившег ПЦГ и расписивању парламентарних избора.
Парламентарни избори су нужни и потребно је што прије покренути уставни механизам.
Адвокат Владан С. Бојић
