Баш тако препознајемо један однос који није политички, већ религијски. Са које год стране били, имали смо своје личне, индивидуалне, али и групне, колективне политичке интересе, жеље, визије тога како друштво треба да изгледа. Све то вријеме, “идол” је постојао, постојао као златно теле кога је требало уздизати или уништити. Људска природа тражи ауторитете, оне на које ће се угледати и који ће му бити пут
Прикладно је да ситуацију у којој се налазимо именујемо насловом једне од последњих књига Фридриха Ничеа. У “Сумраку идола”, овај јединствени филозоф најснажније пише о једној од својих главних животних тема – провјери и редефинсању ауторитета западне филозофије и хришћанства. Те идоле он истражује, заправо “цука” чекићем, те ђело има и додатни наслов “како филозофирати чекићем”, исказујући тиме своју радикалност. Управо та Ничеова склоност је учинила да ово ђело, као и многа друга које потписује, не испуни свој пун потенцијал јер је њемачки филозоф увијек покушавао да искорачи преко оног што му чињенице допуштају.
Тако је овђе, у борби са, према његовом мишљењу, наметнутим моралом, критиковао не ђелове, већ читаву филозофску заоставштину Сократа, Платона, Канта, Русоа итд. Упркос томе, ђело је занимљиво, пуно јаких и лијепих тумачења, гђе ћете наћи и омиљени цитат свих боди-билдера и готх клинаца ,,оно што ме не убије, учини ме јачим”.
Предсједнички избори су нам донијели и сумрак црногорског политичког идола – Мила Ђукановића. Својом политичком каријером, свим скретањима која су у њу стала, он је себе етаблирао у идола у оном основном значењу – златно теле којем се једни клањају а други га уништавају. Морамо бити искрени са које год стране ограде да посматрамо – однос према бившем предсједнику и премијеру је такав.
За једну страну, он је оличење добра, политичко сунце, одговоран државник, успјешан политичар, маркантан, способан, по друштвеним мрежама се опраштају од њега као да се ради о папи. Мило је дао државу, Мило нас је довео у НАТО, Мило најбоље излази из службеног аутомобила. Пред Милом и Миловим ђелима се пада у екстатични, култни занос.
Треба бити искрен, самокритичан и рећи да реакције друге, Ђукановићу опозиционе стране нису у великој мјери другачије, иако иду у супротном правцу. У прилици смо да се погледамо у огледалу, да видимо сопствене очи и признамо – јесмо, посматрали смо Мила и виђели га као архетип свег зла црногорске политике. За све нас који смо се противили политици Демократске партије социјалиста он је био слика и прилика криминала, корупције, насиља, полицијског апарата, злочина, дискриминације, и много чега другог.
Не треба бјежати од чињенице да смо на један начин осјећали задовољство у том презиру који смо осјећали – то што је постајала физичка манифестација оног што смо сматрали погрешним, што смо знали да је погрешно, нам је давала и личну сатисфакцију и морално узвишење.
Јунак Ернеста Сабата је у ,,Тунелу” говорио да је његова ,,усамљеност скоро олимпијска”, на тај начин смо и ми виђели наш презир, нашу мржњу. Зато смо понекад били и неумјерени, не могавши да дочекамо рушење те куле моћи, тог споменика свему што смо сматрали погрешним. Као што су присталице обожавале Ђукановића, противници су га презирали.
Баш тако препознајемо један однос који није политички, већ религијски. Са које год стране били, имали смо своје личне, индивидуалне, али и групне, колективне политичке интересе, жеље, визије тога како друштво треба да изгледа. Све то вријеме, “идол” је постојао, постојао као златно теле кога је требало уздизати или уништити. Људска природа тражи ауторитете, оне на које ће се угледати и који ће му бити пут. Самим тим ђелује прикладно што се након изборног пораза на удару државе нашла, по тумачењу државних органа, бесправно изграђена имовина на Ђукановићевом имању.
Његова кућа тако служи као својеврстан храм – присталице одмах желе да је религијски сачувају, противници да симболично униште траг постојања, објашњавајући себи како уништавају његов главни симбол – небрига за законе.
Било како било, након другог априла црногорско вишестраначје је доживјело и буквални и метафорички сумрак свог првог идола. Тај сумрак се није догодио слободном вољом идола, нити спољним истраживањем неког новог Ничеа. Сумрак се спустио на изборима који су донијели дуго очекивану (а рекао бих и потребну), смјену. Тај сумрак је више него добар јер идоли, нарочито живи, никад нису добра ствар. Њихово постојање замагљује суштину, жеље и тежње како оних који идол носе, тако и оних који га руше. У том одрицању од одговорности, и једна и друга страна су у истом проблему. Док су активни, идоли нас држе у добу блажене невиности, у добу неодговорности, јер нам идол нуди одговор за све, како оно због чега нам је добро, тако и оно због чега нам је лоше.
Два главна лика ,,Одисеје у свемиру“, астронаут Дејвид и примат Гледа-Мјесец, на крају свог еволутивног пута до којих их доводи црни монолит, се налазе у истој ситуацији. У књизи, Артур Кларк пише у оба случаја исту реченицу ,,био је господар свијета, несигуран шта да уради следеће. Али нешто ће већ смислити”.
Данас, у политичкој сфери Црне Горе, сваки човјек је господар свијета, колико год били несвјесни тога. Сумраком идола изашли смо из доба у ком неко други диктира све, у ком је тај неко предмет обожавања или презира, па је коначно на нама да мапирамо свој пут напред. Након сумрака јутро није далеко. Свима заједно, пружила се велика, јединствена прилика – да видимо “шта ћемо смислити” и какву будућност желимо, какве законе и прописе, какву форму, какве изборе, како желимо да изгледа наша, за свјетске оквире мала, политичка заједница. Иако смо били раздвојени односом према идолу, наша ситуација је била слична.
Сада смо још више сви заједно на истом мјесту, у истој, великој и доброј прилици. Најгоре што можемо учинити је да отворимо простор за новог идола, да учинимо оно чему смо толико пута били склони, да се иза ауторитета склонимо и побјегнемо у неодговорност неупитане гомиле.
Морамо наћи у себи снагу да изађемо из тог религијског порива портаге за пастирима и пророцима и већ преузмемо ствари у своје руке, јер нама то припада, на нама је да то урадимо. Надам се да ћемо, за пар година моћи да кажемо – оконачно је доба идола.
Стефан Ђукић
Извор: Комбинат
