Утисак је да цело друштво у Србији након Брисела 2 тоне у живо блато. Може ли иницијатива Народне странке о референдуму као средству против владајуће политике о Косову да нас извуче из тог живог блата?
Хроника најављене предаје 11.
Пада снег као у легендарној Ноговој песми. А, април је. Господе, да ли је још претекло дрва нашој сиротињи? Ипак, нека пада снег. Нека бар привремено прекрије ово живо блато у коме смо се и као друштво у Србији, и као Црква и народ, нашли након прихватања Брисела 2. Уместо најављене светле европске перспективе, поглед нам је упућен на посвемашњу пропаст у политици, правосуђу, економији (у којој је јединица мере постала главица црног лука)…
Некако, у таквој ситуацији, охрабрујуће делује са којим је ентузијазмом, па и маркетиншким професионализмом, Народна странка кренула у прикупљање потписа грађана са циљем да се распише референдум о одбацивању „немачко-француског плана“ о Косову. Лидер странке, Вук Јеремић, објашњава, да ако бисмо се изјаснили против господина Макрона и друга Шолца, не би могли да нам уведу санкције, јер воља народа… Но, верује ли ико да, нпр, господин Макрон поштује вољу сопственог народа, а камоли српског? И како утврдити вољу народа која је у Србији изједначена са емитовањем ТВ станица са „националном фреквенцијом“ и подупирућег таблоидног новинарства.
Референдум јесте демократско средство и грађанско право, али њиме је јако тешко утврдити оно најдубље сопство народа. Црна Гора је добар пример за то. Одмах по избору на пећки трон, патријарх Порфирије је рекао: „Референдум о Косову одржан је 1389. године.“
Може се приговорити да историјски и онтолошки аргументи против референдума, не поричу његову практичну вредност. У смислу да би се спроводила нека акција опозиције усмерена на очување суверенитета Србије на Косову и Метохији, која би имала шансе да продре у шире слојеве народа. Ево, и Ћутин Еколошки устанак се придружује акцији. Ипак, сама збивања на политичкој сцени Србије јасно показују да би се тешко стекао неки шири консензус око наступа странака на референдуму.
Посебно брине што наша опозиција, не само Народна странка, није извела доследне последице Вучићевог прихватања Брисел2 – Охридског „споразума“ по међунарородне обавезе Србије. Споразума под наводницима, јер споразумевања није било, али прихваћених обавеза итекако има. Њих би било тешко избећи, чак и да Вучић и напредњаци, неким чудом, одмах оду са власти. То не значи да више није могуће битније променити однос државе према читавом низу прихваћених неповољних (и понижавајућих) обавеза, али та промена може да настане само путем спреге воље народа и економске, војне и културне елите која би се изражавала као неки дослован Ренанов „свакодневни референдум“. Неко, па и најбоље, једнократно решење не помаже у ситуацијама оволике историјске дезоријентисаности у коју нас је довео авантуризам једног човека и његове слепе олигархије. Први задатак опозиције таквом режиму јесте да ту историјску дезоријентисаност не продубљује.
