Da podsetimo, 27. februara 2023. godine, Evropska Unija objavila je tekst ”Evropskog predloga Sporazuma o normalizaciji odnosa između Kosova i Srbije”1, koji su istoga dana predhodno prihvatili čelnik separatističkih vlasti na Kosovu i Metohiji, Albin Kurti, i predsednik Republike Srbije, Aleksandar Vučić. Neposredno nakon toga, Žozep Borelj, evropski komesar za spoljnu politiku, izjavio je: ”Predsednik Srbije Aleksandar Vučić i premijer Kosova Albin Kurti složili su se danas da nema dalje potrebe razgovarati o predlogu sporazuma o normalizaciji između Kosova i Srbije”. Dodao je da su ”obe strane izrazile spremnost da počnu sa implementacijom sporazuma”.
Novi sastanak o aneksu u kojem će se definisati sprovođenje Sporazuma već je zakazan za 18. mart u Ohridu. Još 20. januara 2023. godine, Predsednik Vučić izjavio je nakon sastanka sa ”petorkom”, da ”smo spremni da prihvatimo koncept i da radimo na implementaciji predloženog sporazuma s tim što sam napravio vrlo jasnim jednu stvar i pokazao svu brigu i rezervisanost po jednom važnom pitanju, ali ne mogu da govorim o tome, jer predlog nije javan”.
Kasnije se ispostavilo da je reč o rezervi, odnosno o neprihvatanju mogućnosti da tzv. Kosovo postane član Ujedinjenih nacija. Međutim, u tekstu Sporazuma, objavljenom na zvaničnom sajtu Evropske unije, nema te ”ograde”, s obzirom da u čl. 4. stav 2. doslovno piše: ”Srbija se neće protiviti članstvu Kosova u bilo kojoj međunarodnoj organizaciji”, što van svake sumnje uključuje i neprotivljenje Srbije članstvu ”Kosova” u Ujedinjene nacije. Uprkos ogradi sadržanoj u preambuli Sporazuma o tome da se neće dovoditi ”u pitanje različita gledišta Strana o osnovnim pitanjima, uključujući i statusna pitanja”, Sporazum sadrži odredbe, kojim se Republika Srbija obavezuje da sa svojom južnom pokrajinom ”razvija normalne, dobrosusedske odnose na bazi jednakih prava” (čl. 1.). Takođe, predviđeno je da će se: ”obe strane rukovoditi svrhom i principima utvrđenim u Povelji Ujedinjenih nacija, posebno onim o suverenim pravima država, poštovanju njihove nezavisnosti, autonomije i teritorijalnog integriteta, pravu na samoopredeljenje i zaštiti ljudskih prava i nediskriminacije” (čl. 2.).
Pomenuti sporazum, u pogledu prihvatanja suvereniteta tzv. Kosova od strane Republike Srbije, predstavlja kontinuitet u odnosu na ”Prvi sporazum o principima normalizacije odnosa Beograda i Prištine”, potpisanog 19. aprila 2013. godine. U vezi s ovim sporazumom Republika Srbija je sa separatističkim vlastima u Prištini zaključila nekoliko pratećih sporazuma, uključujući i Sporazum o energetici i Sporazum o telekomunikacijama.
Takođe, u okviru tzv. tehničkog dijaloga, zaključeni su sporazumi: o katastaru, matičnim knjigama, carinskom pečatu, univerzitetskim diplomama, slobodi kretanja, regionalnom predstavljanju, zvaničnim posetama, integrisanom upravljanju prelazima. Zajednička karakteristika pomenutih sporazuma mogla bi se opisati kao pristajanje Republike Srbije da vlasti u Prištini imaju isključivu i suverenu nadležnost na Kosovu i Metohiji u oblastima koje su predmet sporazuma i da se, polazeći od takve ”logike”, pronađe način da se unutar kvazi-pravnog sistema tzv. ”Kosova”, obavljaju poslovi koji su bili predmet pregovora, odnosno da se separatističkim vlastima u Prištini omogući da preuzmu i suvereno obavljaju te poslove. 2 No, u poslednjem sporazumu se u pogledu priznanja suvereniteta tzv. Kosova ide dalje, rekli bi smo, do samog kraja. Posebno zabrinjava što se pomenutim sporazumom prihvata da će ostatak Srbije i tzv. Kosovo ”međusobno razvijati normalne, dobrosusedske odnose na bazi jednakih prava” (čl. 1.), kao i što se priznaje puni međunarodno-pravni subjektivitet teritorije, koja je prema Ustavu i prema RSB 1244, integralni deo Republike Srbije. Činjenica je da Sporazum nije potpisan ali je i činjenica da je o njegovoj sadržini postignuta saglsnost. Imajući to u vidu, Sporazum proizvodi nesumnjiva politička, faktička i pravna dejstva. Pri tome, u svetlu aktuelnih međunarodnih odnosa, političke posledice bivaju u izvesnom smislu, pogubnije od pravnih (iako mi je to, kao pravniku, teško da prihvatim). Značaj posledica političkih akata i sporazuma (povodom ”Prvog briselskog sporazuma”, zaključenog 2013. godine a koji je Ustavni sud, izbegavši da oceni njegovu ustavnost, okarakterisao kao sporazum političke prirode), jedan od naših najznačajnijih autoriteta u oblasti međunarodnog prava, eufemistički je nazvao soft law.
Ostavljajući, za ovu priliku, po strani ”pravničke” dvosmislenosti, odnosno sofizme kao što je onaj da ”sporazum nije potpisan ali je prihvaćeno da se on sprovodi” i sl, kao i neke kontradikcije u tekstu samog Sporazuma (koje mogu biti predmet različitog tumačenja i sporenja)3, pokušaćemo da ukratko ukažemo na pogubnost prihvatanja ”Evropskog predloga sporazuma o normalizaciji odnosa između Kosova i Srbije” po srpsku duhovnu i kulturnu baštinu na Kosovu i Metohiji, upravo u svetlu prihvatanja punog suvereniteta i punog međunarodno-pravnog subjektiviteta tzv. Kosova.
Opštepoznata je činjenica da se na teritoriji Kosova i Metohije nalaze brojni dokazi viševekovnog civilizacijskog duhovnog i kulturnog prisustva srpskog naroda, njegove države i Srpske pravoslavne crkve, kao i neki od najvrednijih spomenika srpske duhovne i kulturne baštine. Neki od bisera srpske kulturne baštine upisani su u listu Svetske kulturne baštine4. Kontinuirano i sistemsko albansko nasilje nad srpskom duhovnom i kulturnom baštinom na Kosovu i Metohiji, ogleda se, kako u fizičkom uništavanju, tako i u vidu prisvajanja odnosno ”Kosovizacije”. Sistematsko i masovno proterivanje Srba nakon 10 juna 1999. godine, praćeno je i organizovanim uništavanjem srednjovekovnih spomenika kulture, sakralnih i verskih objekata i kulturnih i civilizacijskih tragova prisustva srpske civilizacije, države i naroda na prostoru Kosova i Metohije. Srpska nacionalna baština koja je vekovima opstajala na prostoru Kosova i Metohije ozbiljno je ugrožena, a najveću štetu je pretrpela u drugoj polovini 1999. godine i u martu 2004. godine. Od dolaska Međunarodnih mirovnih snaga (KFOR) 1999. godine, do početka 2004. godine, uništeno je oko 115 verskih objekata, 15 spomenika kulture u prvoj i 23 u trećoj kategoriji5. Prilikom Martovskog pogroma uništeno je još 35 crkava i manastira, od kojih i šest iz prve kategorije6. Tako je broj dostigao oko 150 spomenika i svetinja. Separatističke vlasti na Kosovu i Metohiji sistematski nastoje da praksom, putem ”normi unutrašnjeg prava” ili članstvom u specijalizovanim međunarodnim organizacijama poput Organizacije Ujedinjenih nacija za obrazovanje, nauku i kulturu (UNESCO), steknu suvereno pravo nad brigom i upravljanjem a time i da kulturnu baštinu na tom delu teritorije naše zemlje nazivaju onako kako suvereno odluče, pa dakle i ”kosovskom” ili pak ”albanskom nacionalnom baštinom”. Kao što je poznato, separatističke vlasti u Prištini, podnele su zahtev za članstvo u UNESCO o kome je odlučivala Generlna skupština ove organizacije na redovnom godišnjem zasedanju od 3. do 18. novembra 2015. godine.
Dana 9. novembra, na Generalnoj konferenciji UNESCO, od 142 država-članica, koje su glasale, 92 su podržale članstvo ”Kosova”, protiv predloga je bilo njih 50 pa time nije ispunjen uslov za prijem ”Kosova” u UNESCO. Naime, za prijem je bila neophodna dvotrećinska većina (najmanje 95 glasova).7 Osnovna pravna posledica eventualnog učlanjenja “Kosova” u UNESCO ogledala bi se u mogućnosti potpisivanja Konvencije o zaštiti svetske kulturne i prirodne baštine, koju je Generalna konferencija UNESCO usvojila na XVII zasedanju, održanom u Parizu 1972. godine (u daljem tekstu: UNESCO konvencija). Onog časa kada bi ”Kosovo” postalo član UNESCO-a steklo bi pravo da potpiše Konvenciju o zaštiti svetske kulturne i prirodne baštine.
Naša zemlja (odnosno bivša SFRJ), pristupila je ovoj konvenciji još 1974. godine.8 UNESCO konvencijom propisano je, između ostalog, da je ”briga o kulturnoj i prirodnoj baštini koja se nalazi na teritoriji države članice (potpisnice) Konvencije (koja se naziva nacionalna kulturna baština), njeno pravo i dužnost” (v. čl. 4. UNESCO konvencije) . Nadalje, ovom konvencijom je predviđeno da ”nacionalna kulturna baština, poštujući u potpunosti suverenitet države na čijoj teritoriji se nalazi i ne kršeći vlasnička prava, predstavlja istovremeno univerzalnu baštinu, na čijoj zaštiti treba da sarađuje čitava međunarodna zajednica” (v. čl. 6. st. 1. UNESCO konvencije). Dakle, ukoliko bi ”Kosovo” postalo član UNESCO-a steklo bi pravo da potpiše UNESCO konvenciju, u skladu sa njenim čl. 31. Time bi, i de iure, steklo pravo da kulturnu baštinu na toj teritoriji naziva onako kako suvereno odluči, pa dakle i ”kosovskom ili albanskom nacionalnom baštinom”, kao i suvereno pravo da se o njoj stara. Činjenica da je Srpska pravoslavna crkva vlasnik najvećeg dela tih kulturnih dobara, apsolutno ne bi tangirala ”kulturna prava Kosova” kao članice UNESKO, naprotiv, sva fizička i pravna lica, pa time i SPC, morala bi ta prava da poštuju. Sve druge vlasti (pa i vlasti Srbije), bile bi u tom slučaju dužne da, u domenu na koji se odnosi UNESKO konvencija, poštuje suverenitet “Kosova”. Drugim rečima, nijedna institucija Republike Srbije, pa tako ni Republički zavod za zaštitu spomenika kulture, ne bi mogla da preduzme nijednu zaštitnu radnju na bilo kom spomeniku kulture na teritoriji Kosova i Metohije, bez izričite saglasnosti samoproglašenih vlasti “Kosova”. Isključivo pravo na zaštitu svih spomenika kulture, a time i pravo na nametanje specifičnih svojinskih ograničenja vlasnicima kulturnih dobara, na teritoriji Kosova i Metohije, pa dakle i srpske kulturne baštine, imali bi ”organi i nstitucije” separatističkih vlasti ”Kosova”. I ne samo u pogledu zaštite, već i u pogledu čitave kulturne politike prema i u odnosu na srpsku kulturnu baštinu na toj teritoriji (uključujući, ali ne ograničavajući se na javnu prezentaciju i valorizaciju), postalo bi suvereno pravo ”Kosova”. To pravo, u slučaju dobijanja statusa člana UNESCO-a, odnosno, u slučaju potpisivanja UNESCO konvencije, dobilo bi dodatni legitimitet ojačan autoritetom UNESCO-a. To bi svakako bilo suprotno Rezoluciji SB UN 1244, koja garantuje teritorijalni integritet i suverenitet SR Jugoslavije (odnosno Srbije, kao države sukcesora), i činjenici da ”Kosovo” nije članica OUN. Međutim, ”Evropskim predlogom sporazuma o normalizaciji odnosa između Kosova i Srbije”, ta činjenica se relativizuje već samom činjenicom da je on protivan Rezoluciji SB UN 1244, odnosno principu teritorijalnog integriteta i suvereniteta Srbije, kao i odredbom u Sporazumu da se ”Srbija neće protiviti” članstvu ”Kosova” u međunarodne organizacije, uključujući dakle i UNESCO. Pomenuto pravo ”Kosova” bilo bi dodatno ojačano, činjenicom da je Republika Srbija, ”Evropskim sporazumom o normalizaciji odnosa između Kosova i Srbije”, prihvatila puni suverenitet ”Kosova”, iz čega proizilazi da je odnos separatističkih vlasti ”Kosova” prema srpskoj duhovnoj i kulturnoj baštini, njeno suvereno unutrašnje pravo, u šta
Republika Srbija, u skladu sa prihvaćenim principom ”razvoja dobrosusedskih odnosa na bazi jednakih prava” (v. čl. 1. stav 1.), nema pravo da zadire. Istina, u čl. 7. st 2. Sporazuma, navodi se da će: ”strane formalizovati status Srpske pravoslavne crkve na Kosovu i obezbediti visok nivo zaštite srpskog verskog i kulturnog nasleđa, u skladu sa postojećim evropskim modelima.” Ostaje da se vidi koji će biti dometi ovog dela Sporazuma u njegovom eventualnom sprovedbenom aneksu, ali se već sada sa pouzdanošću može reći da će oni biti ograničeni, imajući u vidu prihvatanje pune suverenosti i punog međunarodno-pravnog subjektiviteta tzv. Kosova.
Valja istaći da bi eventualno članstvo ”Kosova” u UNESCO, bilo u suprotnosti sa Poveljom OUN, koja, između ostalog, propisuje da kad su na jednoj strani obaveze koje država ima prema Povelji OUN, a na drugoj strani su državne obaveze prema nekom drugom pravnom izvoru, prednost, a to će reći jaču pravnu snagu, imaju obaveze države prema Povelji OUN (v. čl. 103. Povelje OUN). Takođe, u članu 78. Povelje OUN je propisano da se odnosi među svim članicama OUN zasnivaju na načelu suverene jednakosti, što znači, da nijedna država nema pravo da se na bilo koji način meša u unutrašnja pitanja koja spadaju u domen vršenja suverene vlasti države članice OUN. Očigledno da su države članice, koje su na Generalnoj konferenciji UNESCO 9. novembra 2015. godine glasale za prijem ”Kosova”, postupale suprotno Povelji OUN kao najvišem i najvažnijem izvoru međunarodnog prava. Međutim, ”Evropskoim predlogom sporazuma o normalizaciji odnosa između Kosova i Srbije” i ova činjenica se relativizuje, odredbom da će se ”obe strane rukovoditi svrhom i principima utvrđenim u Povelji Ujedinjenih nacija, posebno onim o suverenim pravima država, poštovanju njihove nezavisnosti, autonomije i teritorijalnog integriteta…” (v. čl. 2.). Time se politika odbrane prava koja Srbija, kao suverena država i članica UNESCO, ima povodom srpskog kulturnog i duhovnog nasleđa na Kosovu i Metohiji, ostavlja ”da lebdi” bez najvažnijih pravnih argumenata.
Istina, od 17. februara 2008. godine, separatističke vlasti na Kosovu i Metohiji su se u svim oblastima, pa i u oblasti kulturne politike, ponašale kao de facto država; suština je u tome da bi, u slučaju učlanjenja u UNESCO ”Kosovo” i de iure, u oblasti zaštite prirodne i kulturne baštine na toj teritoriji, dobilo sva prava i obaveze kao i svaka međunarodno priznata suverena država, te ”Kosovu” u tom pogledu ne bi bilo potrebno priznanje odnosno prijem u Organizaciju ujedinjenih nacija.
Kada je reč o kvazipravnom nasilju u ”unutrašnjem pravnom poretku”, zloupotrebom ”zakonodavne vlasti” od strane separatističkih vlasti u Prištini, posebno zabrinjava tekst ”Nacrta kosovskog zakona o kulturnom nasleđu”9. Tako, u čl. 5.5 “Nacrta zakona o kulturnom nasleđu”, predviđeno je da: ”imovina arheološkog nasleđa, koja se nalazi unutar prostora Kosova, pripada državi Kosova”. Ako se ima u vidu da se prema ovom opskurnom tekstu, ”arheološkim nasleđem” smatraju: ”spomenici, naselja, strukture izgrađene čovekovom rukom od istorijske, umetničke, kulturne, arheološke i arhitektonske vrednosti, kao i objekti ovakve prirode koje su ruševine, starosti više od 100 godina,” (v. čl. 5.2.), jasno je šta su u pogledu prava svojine na gotovo svom nepokretnom srpskim kulturnom baštinom, predvidele separatističke vlasti na Kosovu i Metohiji. U pomenutom tekstu se navodi da: ”nepokretna kulturna baština može biti predmet eksproprijacije, kada vlasnik, posednik ili korisnik nije preduzeo dovoljno akcija za zaštitu i očuvanje vrednosti kulturnog nasleđa”, kao i ”kada se oceni da je to u nacionalnom interesu” (v. čl. 36. 2.). Dakle, Srpska pravoslavna crkva, kao zakoniti vlasnik svih pravoslavnih hramova na Kosovu i Metohiji, mogla bi da bude izvlaštena iz npr. Pećke patrijaršije ili Visokih Dečana ili iz manastira Gračanice, odnosno, umesto vlasnika ovih svetinja postati ”podstanar”, i sve to, ”legalno” sa stanovišta unutrašnjeg ”pravnog poretka Kosova”?! Ono što dodatno zabrinjava je to što bi, u slučaju članstva “Kosova” u UNESCO, ovakav scenario dobio i neku vrstu međunarodnopravne legitimacije?! U istom duhu, ovaj tekst ”propisuje” da isključivo pravo o staranju nad ”kulturnim nasleđem kosova”, imaju odovarajući ”organi i institucije Kosova”. Iako je pomenuti ”nacrt zakona”, usled protivljenja SPC i međunarodnih faktora na Kosovu i Metohiji, ”povučen iz procedure”, u slučaju učlanjenja tzv. Kosova u UNESCO, a moguće i pre toga, za očekivati je da se, osnažen duhom ovog sporazuma, odnekud ponovo pojavi sličan tekst u ”skupštinskoj proceduri”.
U ”kosovizaciju”, kao oblik ugrožavanja srpske kulturne baštine na Kosovu i Metohiji, spada i svojatanje pokretnih kulturnih dobara od strane separatističkih vlasti u Prištini i ”zahtev za povratak” 1247 artefakata, koji se nalaze na čuvanju u nadležnim institucijama u Republici Srbiji. Zahtev je praćen ”argumentacijom” da je reč o ”kosovskom kulturnom nasleđu”, i da je briga Republike Srbije o tim kulturnim dobrima ”deo srpskog genocidnog projekta protiv istorije i identiteta Albanaca”.10 I u ovom slučaju valja istaći pravni značaj članstva Republike Srbije u UNESCO, kao i značaj borbe za onemogućavanje tog svojstva ”Kosovu”, kao najznačajnija pravna brana svojatanju srpskog duhovnog i kulturnog nasleđa na Kosovu i Metohiji.
Posle saglašavanja sa ”Evropskim predlogom sporazuma o normalizaciji odnosa između Kosova i Srbije”, (čime on više nije predlog sporazuma, već sporazum), kojim se prihvata puni suverenitet i puni međunarodno-pravni subjektivitet tzv. ”Kosova”, izvesno je da će separatističke vlasti ponovo kandidovati ”Kosovo” za članstvo u UNESCO. Sporazum će pravno i politički, znatno ojačati tu kandidaturu.
Izvor: Pokret za odbranu Kosova i Metohije
