Корејски модел има предност што не вређа превише русофобичне фанатике, док реалистима даје одрживу опцију да траже дугорочно решење без притиска новинских билтена и лобистичких група
Задатак војног аналитичара треба да буде прилично директан и вредносно неутралан. Када посматра сукоб, он може да се ослони на низ тестираних алата да би утврдио за коју зараћену страну постоји већа вероватноћа да ће деградирати физички капацитет и моралну спремност свог противника да се бори у датом временском оквиру и да настави да врши смртоносни притисак све док тај противник не буде спреман да се понаша у складу са политичким циљевима победничке стране.
Овај модел често функционише када је мало непознатих. Аналитичару ослобођеном личне пристрасности било је јасно да је Хитлер био осуђен на пропаст када је напао Русију у јуну 1941. године, а да претходно није поразио Британију, чиме је поновио Наполеонов кикс из 1812.
Сценарији
После годину дана тешких борби, рат у Украјини не показује знаке јењавања. Постоје многа предвиђања о његовом могућем будућем току и финалу, али она се увелико разликују и често зависе од личне пристрасности и идеолошких преференција прогностичара. Сценарији се могу поделити у четири групе: победа Украјине, победа Русије, договорено решење и замрзнути конфликт у корејском стилу.
Истакнути заговорник доминантног гледишта у Вашингтону – да ће Русија претрпети катастрофалан пораз ако само Запад настави да испоручује у Украјину све напредно оружје које жели – је Бен Хоџис, који је служио као командант војске САД у Европи.
– Сада је сав замах са Украјином и нема сумње да ће они победити у овом рату, вероватно 2023. године – рекао је Хоџис у интервјуу за Би-Би-Си у децембру.
Хоџис је био упоран да ће до краја ове године Украјина бити “у позицији да започне завршну фазу кампање”.
Цео неоконзервативно-неолиберални амерички лоби тренутно прати неку варијанту овог оптимистичког сценарија. Већина њених јавних гласова третира уклањање руског председника Владимира Путина са власти као “неопходан услов”. Неки предвиђају распад Руске Федерације на многе фрагменте, успостављање трибунала под контролом Запада у Хагу за суђење руским лидерима оптуженим за ратне злочине, наметање репарација за оно што је остало од Русије и одржавање санкција у вечности. Оно што ови људи спремају Русији је неупоредиво бруталније од онога што су победнички савезници наметнули Немачкој у Версају.
Идеја да ће Русија бити не само поражена већ и понижена и можда уништена као суверена држава одражава емоционалну чежњу оних који заступају такве идеје. Оне се не заснивају ни на каквој трезвеној процени снага и слабости зараћених страна.
Пораз није опција
Украјинска војска се није срушила, као што је Путин можда очекивао у раној фази рата. Извела је успешне локалне контранападе на Харков и Херсон. Међутим, њена изузетна отпорност није једнака способности да изведе огромну контраофанзиву против Крима, а камоли да нанесе тежак пораз Руској Федерацији – земљи која је 30 пута већа од Украјине са три пута већим бројем становника и девет пута већим БДП-ом. Квантитативни параметри понекад могу бити погрешни, а Давиди су повремено победили Голијате током историје. Такви исходи су прилично ретки и увек се дешавају када јача странка води факултативни рат, док се слабија бори против онога што доживљава као егзистенцијалну борбу.
И Украјина и Русија виде тренутни сукоб као егзистенцијални, где пораз није опција. Русија ужива огромну предност у чињеници да је нуклеарна сила. Стални аргументи о мудрости слања напредних западних система наоружања – укључујући тенкове, ракете, а сада вероватно и борбене авионе најновије генерације у Украјину су бесмислени ако нису усидрени у кохерентној стратешкој визији. Тренутно је нема. Чим су обећани вод тенкова “абрамс” и два батаљона “леопард”, Украјина је затражила Ф-16 и напредније авионе. Такве дилеме се увек “решавају” у корист ескалације, са фаталистичким аутоматизмом који подсећа на европску кризу која је довела до Великог рата 1914. Политичка класа у Вашингтону иде у сну ка катастрофалном сукобу, преузимајући огроман ризик који је немогуће повезати уз било какву уочљиву корист.
Ризици
Могућност да Русија, када распореди тек обучене резервисте мобилисане прошле јесени, победи пробијањем украјинског одбрамбеног зида у Донбасу је став мањине у САД, али не и у Европи. Искусни реалиста Џон Миршајмер са Универзитета у Чикагу наговештава то са хвале вредним опрезом. Он упозорава да је “лакше замислити да се Руси држе територије коју сада контролишу и да на крају добију више територије”. Ако је он у праву, онда би у америчком интересу било да се следи модел корејског прекида ватре дуж постојећих борбених линија, са политичким аранжманима остављеним за неки каснији датум. Тиме би се смањила главна претња безбедности САД, а то је све већа ескалација између НАТО-а и Русије, предвођеног САД, и све већи ризик од нуклеарног рата.
Више од 300 година Украјина је била саставни део руске државе. Након бољшевичке револуције, постала је “република” у новом совјетском конгломерату, а руски говорећи индустријски регион Донбас на истоку јој је припао. Украјина је прогласила независност након распада СССР-а. Ни у једном тренутку током та три и по века Украјина није била замишљена као антируска држава – све док Америка није интервенисала.
Није важно да ли ће и када спорови између Русије и Украјине због територије, идентитета и прошлих права и неправди бити решени или не. Оно што је веома важно је да ти спорови, потпуно ирелевантни за безбедност и добробит САД, не би требало да угрозе Америку.
Границе
Модел замрзнутог конфликта није новина и пожељнији је од форсирања питања на насилан и непредвидив начин. Чак и ако изоставимо палестинско-израелски проблем, ту су Кашмир (нерешен од 1948), Кипар (замрзнут од 1974). Ту су, на срећу, и успавани постсовјетски спорови – Придњестровље, Јужна Осетија, Абхазија. Замрзавање садашњих линија контакта зауставило би покољ и на крају елиминисало ескалацију НАТО-а и Русије. То би могло да спречи губитак угледа било које стране пред домаћом публиком.
Корејски модел има предност што не вређа превише русофобичне фанатике, док реалистима даје одрживу опцију да траже дугорочно решење без притиска новинских билтена и лобистичких група.
Иронично је да чак и ако садашњи тим у Вашингтону успе, уз огроман ризик, да примора Русију да се повуче на своје границе пре 2014, па чак и ако Украјина буде накнадно примљена у НАТО, Америка ће бити знатно мање безбедна него што је била пре пуча на Мајдану, а камоли пре Путинове интервенције. САД би тада морале да преузму одговорност за подршку и одбрану банкротиране државе са вероватно најкорумпиранијим политичким естаблишментом у Европи. САД би постале коначни гарант украјинских граница, које су самовољно исцртали Лењинови бољшевици 1922. и проширене потезом пера Никите Хрушчова 1954. Те границе ће сигурно остати спорне, баш као што су источне границе Немачке биле жестоко оспораване после Версаја и вероватно са сличним дугорочним резултатима.
Срђа Трифковић
Извор: Глас Српске
