Veliki je violinista bio Ciganin Mijo Paganini. Mijo nikad nije saznao ko je Paganini ali mu se nadimak dopadao. Posle svake velike svirke oterao bi staru a doveo novu ženu.
Niko nije znao koliko se puta ženio.
Voleo je da nosi bele košulje i teško onoj od žena mnogobrojnih koja mu je nebi oprala.
Pričalo se da je čuvenu pesmu „Lulo moja“ Tozovac čuo od njega. Bila je to omiljena pesma kralja Petra I i, kao omiljena kraljeva pesma, društveno politički nepodobna. Radio Beograd je nije emitaovao za vreme rata a ni zadugo posle njega. Pesmu je napisao Vladika pakrački Nikanor Grujić krajem devetnaestog veka.
Proživeo je Mijo Paganini život svirajući po gradovima Zapadne Srbije.
Generacije i generacije su slušale njegovu violinu.
Upoznao sam ga na Drinskoj regati, pod šatrom u svitanje. Bio je već u ozbiljnim godinama ali se nije predavao. Napustila ga je i poslednja Ciganka i košulja na njemu je više bila crna nego bela. Svirao nam je u svitanje pored Drine. Pred zoru starac više nije mogao da izdrži ,otišao je da spava. Na njegovu stolicu ,gde ćeš na Paganinijevu stolicu,crna drugo, sela je poznata rediteljka,ovejani demokrata.
Posle par minuta užasnuta je skočila vrisnuvši:
„Ovo je mokro!
Popustila starcu petlja a i pio je pivo od zore.
Te noći je Paganini više pričao svoje zgode i nezgode,nego što je svirao.
U Šapcu za vreme okupacije radila je fabrikia „Zorka“ u tri smene. Proizvodili su bojne otrove za Treći Rajh. Radnici „Zorke“ imali su ausvaj za kretanje noću.
Takav ausvaj izdavala je Rajhs komanda i poverljivim ljudima.
Ali u gradu su bili i čuveni skojevci braća koji su držali ilegalnu štampariju. Bili su obučiti i dobro naoružani.
Po okolnim selima bili su četnici, četničke straže.
Paganini je gospodin čovek, gradski, kućevni Ciganin i nije da svira po selima. Ali pritisnuo nemać.U kući ničeg, a nikom do slavlja nije ni bilo.
Paganini uzme instrument i uputi se u sela.Posla da traži.
Imao je serće. Tog dana je seoski kmet krstio sina.
Napio se i najeo Mijo Paganini. Nikako da ga pusti vesela družina meraklijska.
Krenuo je posle ponoći noseći kokošku i pevca svezane preko ramena.
Ali trebalo je u grad ući.Svaka vojska svoju javku traži. Hoće li naleteti na četnike, Nemce, skojevce…Od svih se plašio Mijo Paganini.I znao je kompletan repertoar – od „Lili Marlen“ preko „Spremte se, spremte, četnici“ do čuvene pesme partizanske:
„U dolini kraj Bistrice, kajmak jedu drugarice, Kajmak jedu a med meze, podmazuju mitraljeze.“
Odjednom, iz mraka neko vikne:“Stoj, ko ide?“
„DRAŽIN ČOVEK, SKOJEVAC, RADI U FABRIKU „ZORKU“, IMA AUSVAJS!“
A onda plačljivo – „Ciganin Mijo Paganini,kokoška i petao.“
Iz žbunja se začu smeh.
“Kad je tako, prolazi!“
Ima na zemljanom šaru mnogo ljudi koji tako prožive život.
Nekad su pevali :
„Nosim kapu sa tri roga i ratujem protiv Boga.“
A onda su crkve napunili.
Bilo bi zanimljivo prebrojati koliko je ko od javnih ličnosti partija promenio.Javna bez para, to ti je tuga jedna.
Pritom samo pesmu promene. Ne i kancelariju. Često srećem takve ljude koji bez griže savesti kažu za sebe: „Dražin čovek, skojevac, radi u fabriku „Zorku“, ima ausvajs.“ Nemaju problema sa pritiskom, šećer ih ne muči,čir još manje.
Na regatu na Drini nisam davno išao.
Da sveću Miju Paganiniju upalim.
Ako neko zna gde mu je grob.
„Gde se sahranjujete vi Cigani?“ pitao je Ivo Andrić nekoga Ciganina.
„Tamo gde ima zemlje.“
Izvor: IN4S
