Presedan s Belorusijom i Ukrajinom uopšte nije primenjiv na Kosovo: slučaj „SSSR, Belorusije i Ukrajine“ desio se u specifičnom i teško ponovljivom istorijskom trenutku, prilikom osnivanja OUN 1944-1945. godine
List „Nova“ objavio je 6. marta na naslovnoj strani „ekskluzivni dokument“ diplomskog tima iz EU koji radi na Mapi puta „Evropskog sporazuma“ o Kosovu (ovde).
Cilj objavljivanja ovog „ekskluzivnog dokumenta“ jeste da se ublaži otpor Beograda 4. tački sporazuma koji podrazumeva ulazak Kosova u UN.
Najpre, ovaj dokument uopšte nije „ekskluzivan“ jer ga je još 3. marta objavio „Albanijan post“ (ovde) i odmah je na njega skrenuta pažnja na srpskom tviteru (ovde).
„Albanijan post“ za sebe kaže da je „neformalno službeno glasilo čitavog procesa – svaki naš izveštaj u vezi sa tzv. evropskim predlogom, uprkos prvobitnim demantijima, pokazao se potpuno tačnim“ (ovde).
Pošto mediji u Srbiji nisu obratili pažnju na pisanje „Albanijan posta“, dokument je onda plasiran preko lista „Nova“.
Pitanje presedana
U dokumentu se odbijanje Beograda da prihvati tačku 4. nastoji otkloniti starom pričom o tome da ulazak Kosova u UN ne mora automatski da podrazumeva priznanje da je Kosovo nezavisna država. Tobože, Ukrajina i Belorusija su u doba SSSR bile članice UN, pa ipak nisu bile suverene zemlje.
Ovu priču je nedavno obnovio i Saša Janković, koji je valjda samo s tim ciljem i izvađen iz političkog naftalina (ovde). „Upitan da li je Srbiji prihvatljivo da Kosovo postane član međunarodnih organizacija, pa i UN, on je odgovorio ‘naravno’ i objasnio da to nije pitanje presedana, podsećajući da su, kao deo SSSR, članice svetske organizacije bile i Ukrajina i Belorusija“.
Saša Janković je s ovom pričom nastupio još 2018. godine, zalažići se da Srbija „predloži dogovor o ulasku Kosova u UN, slično modelu nekadašnjeg SSSR i Ukrajine ili Belorusije – dakle, bez priznanja nezavisnosti s naše strane“. „U međuvremenu“, objašnjavao je on, „razvijamo demokratiju, privredu i dobar život, ne kočimo jedni druge, već sarađujemo…“ (ovde).
Samu ideju je u srpsku javnost, zapravo pustio Vuk Drašković, 2006. godine. On je, navodno, „analizirao veliki broj mirovnih sporazuma“ i zaključio kako su „različita rešenja moguća“ – poput činjenice da je „SSSR bio stalni član SB UN, ali su Belorusija i Ukrajina imale posebne stolice u UN“ (ovde).
Očigledno se srpska javnost odavno pokušava prevariti da Kosovo u UN nije nešto strašno, a sada je to nastojanje, s objavljivanjem „eksluzivnog dokumenta“ iz Brisela, do kraja pojačano.
Međutim, presedan s Belorusijom i Ukrajinom uopšte nije primenjiv na Kosovo. Najpre, slučaj „SSSR, Belorusije i Ukrajine“ desio se u specifičnom i teško ponovljivom istorijskom trenutku, prilikom osnivanja OUN 1944-1945. godine.
Prava saveznih država
Naime, SSSR je trebalo nagovoriti da uđe u novu Ligu naroda, kao i da objavi rat Japanu. Pravobitnim planom bilo je predviđeno da u OUN uđu britanski dominioni: Indija, Kanada, Australija, Novi Zeland i Južna Afrika. To bi Britaniji dalo šest glasova u Generalnoj skupštini UN – od pedesetak članica (ovde). Staljin je, onda, recipročno tražio da u UN bude primljeno i svih 16 sovjetskih republika (ovde i ovde).
Pošto su članice UN mogle da budu samo države, sa sopstvenom vojskom i diplomatijom, a u skladu sa ovom Staljinovom kontra-akcijom, Plenum CK KP SSSR doneo je odluku, 28. januara 1944. godine, „o proširenju prava saveznih republika u oblasti odbrane i spoljne politike“. Istog dana, Vrhovni Sovjet SSSR usvojio je i dva zakona: „O formiranju vojnih formacija saveznih republika“ i „O obezbeđivanju nadležnosti saveznih republika u oblasti spoljnih odnosa“ (ovde).
Britanija i SAD, međutim, odbile su ovaj manevar Moskve, pristavši da SSSR – osim mesta stalne članice Saveta bezbednosti (s pravom veta) – dobije samo još dva glasa u Generalnoj skupštini: Ukrajinu i Belorusiju.
Kako bi ove republike SSSR formalno bile ukrašene prerogativima istinskih država i tako stekle pravo na prijem u UN, ne samo da su Belorusija i Ukrajina formalno dobile svoju „diplomatiju“ i „vojsku“, već je za komandanta oružanih snaga Ukrajine imenovan general-lajtnant Vasilij Pilipovič Gerasimenko (isto).
Naravno da su Belorusija i Ukrajina, ubrzo po osnivanju OUN, razvlašćene za bilo kakve prerogative vezane za vojsku i diplomatiju, a taj proces je završen negde u proleće 1946. godine (isto).
To što ove dve „države“, posle toga, nisu bile odmah izbačene iz OUN, zasluga je samo „veto power“ koju je imao SSSR u Savetu bezbednosti OUN.
Ali, kao što se vidi, to je bio specifični i neponovljivi istorijski trenutak (ovde). Povezivanje današnjeg Kosova s tim presedanom predstavlja čistu prevaru.
Dodatni osigurač
Druga „udica“ u ovom dokumentu je objašnjenje da „Kosovo neće težiti članstvu u UN bez izričite saglasnosti svih pet stalnih članica Saveta bezbednosti UN – Francuske, Velike Britanije, Amerike, Rusije i Kine“. Time, navodno, Srbija dobija dodatni osigurač za tačku 4, budući da su Rusija i Kina na njenoj strani po pitanju Kosova.
Međutim, po Povelji UN (čl. 3 i 4), samo država može biti primljena za članicu OUN. Sam pristanak Srbije na mogućnost da Kosovo može da konkuriše za ulazak u UN znači saglašavanje Srbije da je Kosovo država. A to je neprihvatljivo.
Branko Pavlović je pokazao da je EU sporazum o Kosovu prepun što direktnih, što podrazumevajućih priznanja da je Kosovo država (ovde). Recimo, čl. 1 kaže da će „strane razvijati normalne, dobrosusedske odnose jedni sa drugima“ – ali, dobrosusedski odnosi postoje samo između država. Član 2 kaže da će se „obe strane voditi Poveljom UN, posebno načelima o jednakosti suvereniteta svih država“ – ali, time se direktno priznaje da je Kosovo država s punim kapacitetima kao i Srbija, itd.
Sva ova priznanja državnosti Kosova, kaže Pavlović, „u daljim koracima veoma bi otežala Rusiji i Kini da spreče članstvo tzv. Kosova u UN“ (ovde). Ovo bi bilo još teže ako bi se Srbija saglasila da Kosovo može da konkuriše za mesto u UN. To bi bio samo još jedan dokaz da Srbija priznaje da je Kosovo država. A države imaju prirodno pravo da zahtevaju članstvo u UN.
Buduće trgovine
Zapad se nada da će uspeti da skrši u nekom trenutku otpor Rusije i Kine. Već sad se otvoreno najavljuje da će Srbija, odmah po prihvatanju EU plana za Kosovo, biti nemilosrdno pritisnuta da uvede sankcije Rusiji (ovde i ovde). A u isto vreme prenosi se stav „ruskih medija“: „Ako izaberete sankcije, zaboravite na Kosovo“ (ovde).
Dakle, ideja je da se Beograd i Moskva posvađaju, kako bi se onda istrgovala makar uzdržanost Moskve prilikom glasanja u Savetu bezbednosti o prijemu Kosova u UN.
Verovatno da slična ideja neke buduće trgovine postoji i kada je reč o Pekingu. A takva trgovina bila bi veoma olakšana ako bi EU sporazumom Srbija priznala da je Kosovo država.
Posle tog našeg priznanja usledila bi lavina priznanja državnosti Kosova i od strane drugih zemalja. Srbija se, na kraju tog procesa, lako može naći u položaju Severne Koreje – ona je jedina još preostala zemlja koja ne priznaje Južnu Koreju (ovde).
Nemojmo se dati prevariti. Srbija ne samo nipošto ne sme da dozvoli da Kosovo uđe u UN, ona ne sme da dozvoli ni samu mogućnost da ta lažna država konkuriše za članstvo u UN.
Izvor: Slobodan Antonić/rt.rs
