Битно је уочити многе сличности између ситуације од пре 24 године и сада, првенствено што се тиче преварног начина на који политички Запад приступа процесу преговарања
Колико људи у данашњој Србији зна да Резолуција 1244 СБ УН садржи позивање не на један већ на два „Споразума из Рамбујеа“, а да је само један од тих докумената аутентичан, док је други одбијени ултиматум који је на превару убачен у Резолуцију 1244? Премало. А све је лепо објаснио велики грчки правник и политиколог Панајотис Харитос, у неправедно запостављеном научном раду објављеном у зборнику САНУ „Косово и Метохија – прошлост, садашњост, будућност“ из марта 2006, под насловом „Статус Косова и Метохије према међународном праву“ (стр. 367-401), који је аутор ових редова имао част да преведе на енглески језик. И, да, у то време се САНУ још увек активно и делотворно бавила питањима од највећег националног значаја.
Препоручујем свакомe коме је стало до Косова и Метохије или, пак, до поштовања међународног права, да прочита цео овај научни рад, како би још боље апсолвирао да су Косово и Метохија неотуђиви део Републике Србије, да су то признавале чак и све државе-агресори на СРЈ, и да је једини начин да се то промени да сама Србија на то пристане.
При томе је битно уочити и многе сличности између ситуације од пре 24 године и сада, првенствено што се тиче преварног начина на који политички Запад приступа процесу преговарања.
Нажалост, наши медији су данас преплављени домаћим НАТО лобистима који се служе сличним преварама и лажима. Једна од најчешћих је та да Резолуција 1244 заправо уопште не гарантује територијалну целовитост Србије, с обзиром на то да се она у једном делу позива и на извесни „Споразум из Рамбујеа“, у чијем члану 2, став 3 пише: „Три године након ступања на снагу овог Споразума одржаће се међународни скуп ради установљења механизма за коначно решење Косова, на основу воље народа, мишљења одговарајућих власти…“, итд.
Ствар је у томе што је ово заправо текст ултиматума из Рамбујеа којег су представници Србије и СРЈ одбацили јер је предвиђао не само отцепљење наше јужне покрајине, већ и војну окупацију целе СРЈ. То одбијање наше делегације је искоришћено као коначни окидач за бруталну НАТО агресију на нашу земљу.
Како професор Харитос убедљиво показује, једини споразум који је постигнут у Рамбујеу је Споразум о самоуправи на Космету, потписан 18. марта 1999. од стране представника седам етничких заједница које живе на Косову и Метохији, као и представника Владе Републике Србије и Владе Савезне Републике Југославије.
Одбијени ултиматум је, према Харитосу, такође био „потпуно у супротности с начелима и условима из дипломатског скупа у Рамбујеу, онако како су постављени одлуком Контакт групе од 29. јануара 1999. у Лондону“, а која су несумњиво била заснована на „територијалној целовитости Савезне Републике Југославије“ као и „стандардима ОЕБС, Хелсиншким начелима и Повељом Уједињених нација“. И сам председник Савета безбедности УН је у саопштењу од 29. јануара 1999. изразио подршку Савета одлукама садржаним у саопштењу Контакт групе од 29. јануара 1999, између осталог и следећом реченицом: „Савет изнова потврђује своју приврженост суверенитету и територијалној целовитости Савезне Републике Југославије“.
Прошверцован текст
Почетком јуна 1999. су финализирани преговори између власти СРЈ и Србије и међународних посредника Мартија Ахтисарија и Виктора Черномирдина, који су најпре довели до тзв. Београдског споразума од 3. јуна, на основу кога је требало да се усвоји одговарајућа резолуција Савета безбедности УН. Сам Београдски споразум је предвиђао да ће било које будуће решење за аутономију Косова и Метохије бити засновано на „начелима суверенитета и територијалне целовитости Републике Југославије и других земаља у региону“. Тај Споразум је постао саставни део Резолуције 1244, као њен Додатак 2.
Како Харитос истиче, целокупни текст нацрта Резолуције 1244 „постао је доступан међународној јавности путем медијске дистрибуције“ 8. јуна 1999, без да се и у једном делу помињао одбачени ултиматум из Рамбујеа. Међутим, 10. јуна 1999. је усвојена Резолуција 1244 „чији текст није у складу ни с одредбама Београдског споразума од 3. јуна 1999. ни с текстом нацрта резолуције који је међународно дистрибуиран од стране медија 8. јуна 1999. дан пре потписивања Војног споразума, по којем се југословенска војска повукла с Косова и Метохије“.
Шта се десило? Укратко – преварном интервенцијом француског амбасадора у УН, одбачени ултиматум из Рамбујеа је, без потписа било ког представника српске или југословенске владе, прошверцован у текст Резолуције 1244 под регистрационим бројем S/1999/648 као још један (али лажни) „Споразум из Рамбујеа“.
Харитосов академско-детективски подухват јасно показује да став 11 главног текста Резолуције 1244 садржи, под тачком [а], позивање на два различита споразума из Рамбујеа, од којих је само један, онај у Додатку 2, валидан и потписан, док је тзв. ”Споразум из Рамбујеа [S/1999/648]” уљез који је на превару убачен у Резолуцију 1244, и који је у супротности са основним начелима на којима је заснована сама Резолуција 1244, која на почетку текста „изнова потврђује приврженост свих држава-чланица суверенитету и територијалној целовитости Савезне Републике Југославије и других Држава у региону, као што је предвиђено Хелсиншким завршним актом и додатком 2“.
Од Рамбујеа до Брисела
Они који се данас позивају на „Споразум из Рамбујеа“ као некакав аргумент у прилог тези да Резолуција 1244 предвиђа могућност референдумског отцепљења од Србије се заправо позивају на непотписани ултиматум који су као кукавичје јаје подметнули саучесници у злочину агресије на нашу земљу.
Занимљиво је да су и тада, преко одбијеног ултиматума из Рамбујеа, као и сада, преко плана ЕУ којег су покушали да наметну у Бриселу 27. фебруара 2023. западни представници настојали, односно настоје да натерају представнике Србије да прихвате равноправни статус Србије и „Косова“.
А не могу се не приметити и сличности у методима преваре: Политички Запад је 1999. одбијени ултиматум назвао „споразумом“, док 2023. представник ЕУ Петер Стано покушава да потури непотписани ултиматум из Брисела као „већ прихваћен“.
По речима Сергеја Лаврова са форума „Раисина дијалог“ у Индији: „Иста прича: обмана Срба је у ономе што се тиче Заједнице српских општина на Косову, а обмана Русије у ономе што се тиче Минских споразума“. Та констатација се заправо може проширити на цео преговарачки процес под окриљем политичког Запада везан за Косову и Метохију.
Будимо сигурни да нас варају и око француско-немачког, односно европског предлога за Косово и Метохију. Парафразирајући Ајнштајна, дефиниција лудости би била наставити да им верујемо и потписујемо споразуме с њима у очекивању различитог исхода.
Александар Павић
Извор: Нови Стандард
