Идолопоклонство је примарни гријех из којег произлазе сви други гријеси. Идоли нас искушавају да постанемо Бог. Они захтијевају жртвујемо друге људе у лудој потрази за богатством, славом или моћи. Али са идолом се ствар увијек заврши так тако што захтијева да му жртвујемо и сами себе, да би нас потом оставио да умремо на крвљу натопљеним олтарима који смо подигли како бисмо жртвовали друге.
Јер царства не бивају убијена, она врше самоубиства у подножју идола који их опсједају.
Данас смо овђе да осудимо неизабране, неодговорне првосвештенике Империје, који предводе тијела милиона жртава, заједно са трилионима нашег националног богатства, право у утробу наше властите верзије канаанског идола, Молоха.
Политичка класа, медији, индустрија забаве, финансијери, па чак и вјерске институције вребају као вукови на крв муслимана или Руса или Kинеза, или кога год је идол демонизовао као недостојног живота. У ратовима у Ираку, Афганистану, Сирији, Либији и Сомалији није било рационалних циљева. У Украјини их такођер нема. Трајни рат и индустријска кланица су њихово једино оправдање.
Lockheed Martin, Raytheon, General Dynamics, Boeing и Northrop Grumma зарађују милијарде долара профита. Огромни издаци које захтјева Пентагон су свети. Kлика ратнохушкачких стручњака, дипломата и технократа, који самодопадно избјегавају одговорност за низ војних катастрофа које оркестрирају се протејски, вјешто трансформише у складу с политичким плимама, прелази из Републиканске странке у Демократску странку, а затим назад, мутира од хладнокрвиних ратника у неоконзервативаце и либералне интервенционисте. Џулијен Бенда је ову врсту дворске елите назвао „самопрокламованом варварогенијском интелигенцијом“.
Ови макрои рата не виде лешеве својих жртава. Ја сам их гледао. Укључујући и дјецу. Свако беживотно тијело над којим сам стајао као репортер у Гватемали, Салвадору, Никарагви, Палестини, Ираку, Судану, Јемену, Босни или на Kосову, мјесец за мјесецом, годину за годином, разоткривало је њихов морални банкрот, интелектуално непоштење, болесну крвожедност и луђачке фантазије.
То су марионете Пентагона, државе у држави, и произвођачи оружја који издашно финансирају своје тхинк танкове: Пројекат за ново америчко стољеће, Иницијативу за вањску политику, Амерички институт за предузетништво, Центар за нову америчку сигурност, Институт за проучавање рата, Atlantic Council и Brookings Institute. Попут мутираног соја бактерије отпорног на антибиотике, они су непобједиви. Није важно колико су у криву, колико су апсурдне њихове теорије о глобалној доминацији, колико пута су слагали или оцрнили друге културе и друштва као нецивилизоване или колико су их пута осудили на смрт. Они су непомични реквизити, паразити који бивају избљувани у империјалном самртном хорпцу, спремни да нам продају сљедећи поштени рат против онога за кога су одлучили да је нови Хитлер. Kарта се мијења. Игра је иста.
Имајте сажаљења за наше пророке, оне који лутају уоколо као глас праведника у пустињи. Жалите Јулијана Асанжа, који пролази процес успорене егзекуције у лондонском затвору. Починио је смртни гријех пред империјом. Разоткрио је њене злочине, машинерију смрти, њену моралну изопаченост.
Друштво које забрањује да се говори истина губи могућност да живи праведност.
Неки овдје данас присутни себе доживљавају као радикале, можда чак и као револуционаре. Али оно што захтијевамо од политичког спектра је, у ствари, конзервативно: обнова владавине права. Дакле, оно што је једноставно и основно. У функционалној републици, то не би требало бити ништа контроверзни. Али живјети у истини у деспотском систему који је филозоф Шелдон Волин прозвао „обрнутим тоталитаризмом“, само је по себи субверзивно.
Архитекти империјализма, господари рата, законодавна, судска и извршна власт коју контролишу корпорације и њихови покорни гласници у медијима и академској заједници су нелегитимни. Реците ову једноставну истину и бићете прогнани, као и многи од нас, на маргину. Докажите ову истину, као што је то учинио Џулијен, и бићете разапети.
“Црвена Роса је сада нестала и…”, написао је Бертолт Брехт о убијеној социјалисткињи Рози Луксембург. „Рекла је сиромашнима како живот функционише, и тако су је богати уклонили.”
Прошли смо кроз вријеме корпоративног државног удара, приликом којег су сиромашни и запослени мушкарци и жене, од којих половина мјесечно нема 400 долара за покривање најосновнијих трошкова, сведени на извор хроничне нестабилности. Незапосленост и несигурност приступа основним животним намирницама су свеприсутни. Наше заједнице и градови су опустошени.
Рат, финансијске шпекулације, стални надзор и милитаризована полиција која функционише као унутрашња окупациона војска једина су стварна брига државе. Чак ни хабеас цорпус више не постоји. Ми смо, као грађани, роба за корпоративне системе моћи, најприје искориштена, а потом одбачена. А бескрајни ратови које водимо у иностранству изњедрили су ратове које водимо код куће, чега су јасно свјесни и моји ученици којима предајем у затворском систему Њу Џерсија. Сва царства умиру у истом чину самоспаљивања. Тиранију коју је Атинско царство наметнуло другима и коју је Тукидид забиљежио у својој историји Пелопонеског рата, оно је , у коначници, наметнуло и самој себи.
Узвратити силнику истом мјером, пружити руку и помоћи слабима, потлаченима и онима који пате, спасити планету од екоцида, осудити домаће и међународне злочине владајуће класе, тражити правду, живјети у истини, разбити идоле, све то данас носи Kајинов знак.
Они који су на власти морају осјетити наш гњев, што значи сталну ненасилну грађанску непослушностт, социјалне и политичке немире. Организирана моћ одоздо је једина моћ која нас може спасити. Политика је игра страха. Наша је дужност да оне на власти учинимо веома, веома уплашенима.
Владајућа олигархија нас је зграбила у свој смртни стисак. Она не може бити реформисана. Она замагљује и фалсификује истину. У манијакалној је потрази за повећањем свог опсценог богатства и неконтролисане моћи. Присиљава нас да клекнемо пред лажним боговима.
Због тога, цитирајући Kраљицу срца, метафорички, наравно, кажем: “Одбијте им главе!”
Из ауторовог обраћања на антиратним демонстрацијама 19. фебруара у Вашингтону.
Пише: Kris Hedžis за Consortium News
Превод: Preokret
Илустрација: MidJourney prompt by Preokret
