Муза Еутерпа самује изнад Врњачке Бање. Да барем птица феникс на њеној руци заплаче. Према древном предању фениксове сузе лече баш све. А овом свету је баш потребна понека лековита суза. Или мало врњачке воде
Паркирали смо иза недавно довршене вишеспратнице, надомак кружног тока на улазу у стари део вароши. Газда је млад човек, живи у истој згради са породицом. Питам га колико кошта врњачки квадрат. Две хиљаде, одговара он, слежући раменима као да са извињава.
„Краљица српских бања“ има своју цену, па сходно томе и доста градилишта. Ипак је успела да избегне тужну судбину Златибора – нема солитера на видику. Ходамо уз реку која има мање воде него пре петнаестак година, када сам био овде, улазећи у срце једне од најпознатијих вароши у Србији.
Ненајављено пролеће у фебруару напунило је и башту Швајцарије, локала чији шарм није само у старинском називу за једну алпску земљу. Деценијама се добар глас локала заснива на комбинацији солидне хране и изврсне локације. Седнемо и ми у башту док још има места.
Одавде се види дрвена статуа маскоте која се зове Гочко. Кажу да је то врабац у шумадијској народној ношњи. Мени изгледа као буцмасто пиле са шајкачом.
Имам времена да осмотрим Храм Живоносног Источника Пресвете Богородице – православну цркву смеле и складне архитектуре подигнуту 2012. године. На другој обали, сва обасјана сунцем, она сведочи о неконвенционалном размишљању архитекте Димитрија Љ. Маринковића о односу неимарства и теологије. А посвећена је Светом извору који је, према легенди, у близини цариградских зидина открио византијски цар Лав И звани Трачанин.
Још док је био војник, један слепац му је на том месту затражио воде. Женски глас је будућем цару јавио да попрска слепцу очи водом са оближњег извора. Слепац је прогледао, а када је постао цар, Лав је ту изградио цркву. Хришћани верују да му се тада, крај источника, јавила Богородица. То је веза између византијског петог и бањског 21. века – између две цркве, цариградске и врњачке: вода која лечи.
Лепо би било остати овде и дуго ћаскати уз жамор препуне баште, пуштајући сунце да милује теме, али чека нас обилазак вароши на чијем лицу су као мало где густо посејани културни белези разних епоха.
Песма о Нади и Рељи
Корачамо ногу пред ногу Променадом, сунчани фебруар измамио је мноштво туриста и излетника у шетњу. Нижу се мостови. Кажу да их на Врњачкој и Липовачкој реци има 32. Али неколико њих су „тематски мостови“.
Мост љубави је толико познат да је заслужио сопствену страницу на Википедији. Ту свако може да сазна да су се овде састајали учитељица Нада и официр Реља. Њега је рат однео у Грчку, једни кажу у загрљај неке Гркиње, други веле у херојску смрт. Као у народним песмама Нада вене и умире. А Десанка Максимовић не би била то што јесте да је ова прича није надахнула. Резултат је песма „Молитва“:
Брзо као кратковечне цвећа лиске
и ова љубав стаће да се круни и дроби:
жедан је заборава тамни вир.
Не иде овај почетак песме уз златан одсјај сунчевих зрака на безбројним катанцима, којима су девојке и младићи за ограду моста закључали своју љубав да не би почела да се „круни и дроби“ као она која је спојила па раздвојила Наду и Рељу.
Песници знају да је бесмртна само опевана љубав, оне прећутане као да се нису десиле.
Мостови и липореди
Нешто даље је Мост математике. Шаховски велемајстор Светозар Глигорић је својевремено на обали играо симултанку са учесницима међународног математичког симпозијума. Није чудо да се од толике сабране интелигенције некоме упалила лампица – зашто један мост не би био посвећен математици.
Следи Мост даљинар. На својим таблама доноси информацију о удаљености европских престоница. Софија је најближе, а Москва најдаље. На мосту „Споменар“ од лета 2021. записане су мисли и стихови песника – од Мике Антића преко Душка Трифуновића до Ђорђа Балашевића. Последњи у низу већ култних мостова је онај који се зове „Ко то тамо пева“, посвећен глумачком трагу у времену Бате Стојковића.
Већ је време ручку. У познатом ресторану Три голубице нема места. Продужимо даље према извору Снежник, испод голих стабала липе постројених у дрвореде. Мора да у јуну, након летњег пљуска, цела бања мирише на чај.
Иначе, на ширем подручју вароши постоји седам извора лековите воде. То су знали да цене у римска времена, за остале епохе недостају писани трагови. Тек су се владари из династије Обреновић досетили да би ово место могло да буде исто што и Карлове Вари у Чешкој, па су порадили на томе.
Место смо нашли у одличној кафани Три липе. На сто је изашло све што домаћинска кухиња нуди, од моравске салате преко чорбе до вруће лепиње запечене са алевом паприком. Конобари су били брзи и нервозни, а гости опуштени.
Парк, хотели, виле
Сада је поново на реду шетња, па онда кафа. Најпре прођемо кроз главни парк у месту, однегован у последњих век и по и довољно зелен чак и сада, јер су далековиди људи садили и зимзелено дрвеће.
Насред парка, одмах поред Римског извора, налази се познато Термоминерално купатило, централна бањска грађевина. Сећам се да је у првој деценији новог миленијума ту слободно истицала топла вода са сумпорастим мирисом. Људи су је захватали у флаше и бидоне. Тога више нема.
Поздравимо успут и бронзаног Драгана Николића, коме већ недостаје пола оквира на цвикерима, па се дамо у потрагу за местом које обећава добру кафу. Хотели са много звездица попут, Цептера, Парка, или Фонтане у пуном су погону. Али и нови хотели попут Пегаза, који је на узвишици ван центра имају аргументе као што је софистицирана кухиња.
Видљиве су и оронуле зграде попут оне изнад главног бањског парка – некада је ту био поносни хотел Железничар. Изгледа да је у Врњачкој Бањи лакше изградити нови хотел него обновити стари. Стециште некадашњег бујног живота зури у бањски парк дупљама разбијених прозора.
Успомене неколико генерација гостију повезане су са таквим старијим хотелима или вилама.
Шетња улицама ван центра показује да су неке старе грађевине на издисају, да су нека дворишта вила запарложена. Помислим на то како је давнашња власт решавала ствари: 1906. године порушене су све преостале страћаре у месту и саграђене нове куће и бањски објекти. То је очито деловало, јер хроничари кажу да је први прави процват варош доживела пред балканске ратове.
Застој изазван Великим ратом превазиђен је тридесетих година прошлог века. О новом процвату сведоче подаци да је у Врњачкој Бањи тада било чак 257 вила и 133 занатских и трговачких радњи. Свака од њих је имала своју историју и своје име. Данас су табле истакнуте само пред најпознатијим грађевинама као што су виле „Косово“, „Снежник“ или „Југославија“ којој је, кажу, 1935. име дао Бранислав Нушић.
Филмска варош, песничко брдо
Цела варош је у знаку филма – филмаџије и позоришни људи радо бораве у месту, и то не само у време одржавања фестивала, биоскоп у центру има скоро култни статус, а постоји и Кућа сценарија са књижаром у којој се могу видети оригинални сценарији преко 200 домаћих играних филмова.
Онда је сасвим логично да на кафу свратимо у кафић Рубљов. Моја прва асоцијација је светац уметничког филма Андреј Тарковски и његово велико остварење „Андреј Рубљов“. Кафић има три нивоа, модерног је музичког сензибилитета с мрвицом ексцентричности, а стилски намештај је порука да овде није место галамџијама. Умеју и да скувају честиту кафу.
Потом се сам пењем на брдо изнад центра. Звали су га Чајкино, Александрово, па Црквено брдо – јер се тамо налази црква Рођења Пресвете Богородице. После степеница које нисам бројао прошао сам поред кафеа „Сцена-театар“ иза којег је импозантна Летња позорница. Мене је заправо на брдо дозвао споменик поезији.
Скулптура музе поезије и музике Еутерпе која у руци држи птицу феникс постављена је на литицу изнад вароши почетком осамдесетих. Ту је две деценије било окупљалиште најбољих југословенских песника на Великом митингу поезије. Сада Еутерпа самује, феникс из њене руке никако да полети.
Али повезаност са лековитом водом вароши проналазим у причи о фениксовим сузама – оне према предању које сеже све до староегипатских времена, лече баш све. Овом свету би баш требала понека фениксова суза.
Historia de un Amor – All Summer Long
Хотел Фонтана је те вечери нудио дегустацију вина и продајну изложбу сирева. Испоставило се и да је добар глас кухиње хотелског ресторана потпуно оправдан. А жива свирка била је потпуно изненађење. Почев од џезираних евергрина млади бенд је прошао кроз шездесете, седамдесете и осамдесете.
Онда је микрофон узела дама по имену Љубица Вранеш и просторију испунила магијом певајући Historia de un Amor – ствар која ме увек дирне када је певају Луз Касал или Гвадалупе Пинеда. Дама као да је певала Нади и Рељи. Не знам да ли је ова српска певачица свесна да је то њена песма и да друге не би требало да пева.
Ово славље урбане Врњачке Бање у част неколико поколења шмекера који су имали префињени музички укус и у ситне сате, трајало је негде до пола једанаест. А онда се повампирила Србија у сасвим другом распону – од Лепе Брене наовамо. Промена жанра је неумитно водила данашњем звуку веселог расула. Било је време да пођемо на спавање.
Сутрадан смо после опроштајне шетње сели у башту пицерије Трг само зато јер је на Тргу културе, испред кулисе Народне библиотеке „Др Душан Радић“ уживо свирао трио из Јагодине Black & White. Ретко поштен рок, од Атомњака, преко Азре, Чорбе, све до захтевнијих ствари групе Смак или Леб и сол. Ту и тамо отпрашили су и стране хитове попут „All Summer Long“ Кид Рока.
Та музика је била моја лековита купка. Видео сам да око мене проседи рок-ветерани цупкају ногама са живахном искром у погледу. Момци из Јагодине су нам помогли да на сат времена у Врњачкој Бањи заборавимо како је народњачки треш успешно окупирао цели Балкан.
Лепота постојања
Пре него што смо се опростили од ове вароши у коју једни одлазе по здравље, други да би били виђени, а трећи послом, попели смо се до Замка културе. Тако се сада зове репрезентативно здање које је као свој летњиковац 1887. изградио генерал Јован Белимарковић.
Тек када задивљени приђете фасади која се на сунцу шепури у свом „романтичарском историцизму” са италијанским примесама, када се попнете степеништем на трем и погледате доле, према Топлом извору, осетите шта је једном Врњачка Бања заиста била. И шта би можда једном опет могла бити.
Вероватно би се чланови Основателног фундаторског друштва кисело-вруће воде у Врњцима из 1868. као очеви модерне Врњачке Бање задивили призору који ја гледам век и по касније. Или би се уплашили? Могу само да нагађам.
Док се возимо путем пуним градилишта у правцу Крушевца, по глави ми се врзма један од записа са Моста културе: „Толико је у животу било ствари којих смо се бојали. А није требало. Требало је живети.“
Када ово каже неко ко се потписао као Иво Андрић требало би му веровати на реч. Ми смо управо то урадили ова два дана – у овој вароши смо без страха удахнули лепоту постојања пуним плућима.
Драгослав Дедовић
Извор: Дојче Веле
