Glavna tema poslednjih pet vekova svetske istorije je – kolonizacija. Potrebne su nam velike, temeljne studije posvećene upoznavanju ovog složenog, mnogostranog, globalnog fenomena. Tu nije reč samo o akademskom interesu nego, pre svega, o upoznavanju neprijatelja da bi se preživelo
Rezervati američkih starosedelaca podsećaju na srpske enklave na Kosovu i Metohiji. Izgradila ih je, uostalom, ista ruka, sa sličnim namerama. Ključno je, međutim, osećanje napuštenosti i izolovanosti, koje putnik oseti čim uđe u rezervat ili enklavu. Svaki pokušaj da se u getu živi onako kako se to čini napolju, pre ili kasnije mora da propadne. Kako planirati, kada je budućnost sasvim neprozirna? Opasnost po stanovnike srpskih enklava neuporedivo je veća nego po žitelje rezervata. Ali, u obe vrste geta ništa nije kao u spoljnom svetu. Tu se vode razgovori koji se ne zaboravljaju. Ulazak u geto leči glavnu bolest savremenog čoveka – emocionalnu i intelektualnu otupelost. Tek tu on će razumeti da su brige koje ga troše i iscrpljuju samo lažne i banalne besmislice.
Enklave i rezervati pružaju neposredan uvid u poreklo i pravo lice sveta u kome živimo. Tu se izlazi iz matriksa sačinjenog od zvanične istorije i medijskih istina. Da li je istina da su Srbi, kao narod, osuđeni na uništenje, asimilaciju, progone? Ili Srbi, u zanosu „samoviktimizacije“, prosto preteruju? Odgovori se kriju u getima Gračanice, Novog Brda, Orahovca, Velike Hoče…
Rezervati će posetioca uputiti na prave izvore i početke američke kulture. Istorija jedne zemlje, koja bi da bude savest celog sveta, započela je najvećim genocidom u istoriji čovečanstva. Jedna nacija, koja bi da bude sudija svim narodima, veruje u savršen, nekažnjiv zločin. Ko se danas seća Čirokija, Apača, Sijuksa? Ili, kako je to govorio Adolf Hitler, pasionirani čitalac romana Karla Maja o „Divljem Zapadu“, i poštovalac američkog rasizma – ko se danas seća onoga što su Turci učinili Jermenima?
Rezervati američkih starosedelaca najčešće se sastoje iz naselja i kulturnih centara sa stalnim muzejskim postavkama. Nećete poželeti da uđete u ta neopisivo siromašna sela, zatrpana otpadom najrazličitijih vrsta. U poređenju sa američkim rezervatima, srpske enklave su oaze smisla. U rezervatima caruju droga, alkohol i posledične bolesti. Tu jednostavno, nema mesta za strance i turiste. Od posetioca se očekuje da uđe samo u kulturni centar. Tu se razgovara u kontrolisanim uslovima. Ali će čak i tu starac iz plemena Čikaso zagrliti srpskog putnika, pošto sazna za slično stradanje, od iste ruke, njegovog naroda. Apači će mu, kada saznaju odakle dolazi, satima govoriti o do detalja promišljenom sistemu za uništenje naroda, u kome će putnik prepoznati modus operandi sa Kosova i iz Krajine.
Sve je tu blisko i poznato. Najgore su prošla poslušna plemena. „Pet civilizovanih plemena“ (Čiroki, Čokto, Čikaso, Krik, Seminole), kako su ih nazvali kolonisti zbog brzog i potpunog prihvatanja njihove kulture, na kraju su naterana da napuste svoje zemlje i da pešače „Stazom suza“ do „indijanskih teritorija“ s one strane Misisipija. Svaki četvrti Čiroki umro je na tom strašnom maršu. Kolonizatorima je, naime, gotovo svejedno da li ćete pružati otpor ili ćete im se pokoriti. U oba slučaja, oni će mirno nastaviti da rade svoj posao – istrebljivanje i poništavanje svega što ne odgovara njihovom modelu „civilizacije“.
Apači su najduže pružali otpor. Prethodno su se vekovima odupirali Meksikancima. Najgore stradanje nastajalo je, međutim, kada bi položili oružje. Uvek bi se našli apački provokatori koji bi kolonizatorima dali povoda da prekrše mirovne ugovore, pohapse poglavice ili da sa lica zemlje, pokoljima nad decom, ženama i starcima, zbrišu cela naselja.
Još jedan poznat mehanizam predstavlja kupovina elita. Nad ubogim rezervatima izdižu se velelepne kockarnice, u tobožnjem vlasništvu starosedelaca. One, međutim, služe za korumpiranje poglavica i njihovih prijatelja. U kockarnici plemena Čikaso, potresna slika marša plemena ka rezervatu, u pratnji američkih vojnika, postavljena je na ulazu u nužnik.
Glavna tema poslednjih pet vekova svetske istorije je – kolonizacija. Potrebne su nam velike, temeljne studije posvećene upoznavanju ovog složenog, mnogostranog, globalnog fenomena. Tu nije reč samo o akademskom interesu nego, pre svega, o upoznavanju neprijatelja da bi se preživelo.
Miloš Ković
Izvor: Iskra
