Досадашња кампања за предсједничке изборе протиче у знаку отворене политичке хајке против кандидата покрета Европа сад Милојка Спајића. „Лов“ на Спајића, након што Демократе нијесу успјеле да га приволе своме царству, а с амбицијом да сачувају постојећи рејтинг, постао је чин синхронизованог дјеловања скоро свих учесника ове изборне трке. Чинило се да је Спајић због изречене неистине о свом држављанству био сатјеран у ћошак. Међутим, јучерашњи иступ Јакова Милатовића, а у циљу преузимања одговорности за „гријех“ свог страначког колеге Спајића, било да је заиста мотивисан племенитом намјером, било да је само потез високе политичке интелигенције, дјелује као савршен (с)пас за Спајића, под условом да овај има способност да сноси исти ниво политичке одговорности, а да у исти мах покаже зашто се ДФ, као иницијатор, а очевидно и режисер ове политичке епизоде, нашао у офсајду.
Елем, овдје је акценат на политичким принципима, који су се одавно одметнули од животне праксе и очекивања. Простије речено, ако се кампања посматра из зоне политичке моралности и праксе, онда Спајић у очима јавности, ако хоћемо, гласача, не може бити означен као морални преступник, нити због свог преступа може да сноси било какав политички цех. (Он управо нема обавезу ни да јавно „призна” своју лаж. Сви то већ знамо.) Зашто је то тако?
Сама чињеница да велики број грађана Црне Горе, а поготово чиновника ДФ-а, вјероватно, има држављнство друге државе, и то управо Србије, аболира Спајића од ове одговорности. Он једноставно чини политичко покајање тиме што се одриче држављанства Републике Србије, а у корист држављанства Црне Горе. Свој преступ јавно изречене неистине може сам да амнестира истицањем чињенице да бар у политичком еснафу нико нема моралну надмоћ да га анатемише, поготово не они који и сами баштине исти преступ у својим политичким каријерама. Јавност бар толико зна, и без истраге ДИК-а, да политичари готово свакодневно износе неистине. Отуда позиви на моралност немају сврху док се она не потврди у дјелатним потезима политичара. Такође, имајући у виду да је политички лов на Спајића очигледно припремљен, то Милатовића и Спајића апсолутно доводи у позицију да помјере клатно кампање у супротном смјеру. Што Спајић буде више нападан — то ће у очима јавности бити већи херој. Његовим конкурентима не преостаје други аргумент осим овога на који су се благовремено припремили.
Ако се присјетимо, медијска питања око држављанства упућена Спајићу плански су припремана прије него су постављена. Онда то објашњава изненађујуће брзи потез ДФ-а да номинује Андрију Мандића за предсједничког кандидата. Јавност је могла остати изненађена, будући да знамо, и без специјалних истраживања, да у поређењу са Спајићем, па чак и са дефанзивним Алексом Бечићем, кандидат ДФ нема нарочите изгледе да се супротстави кандидату којег ће припремити Мило Ђукановић. Након последњих дешавања, јавности је постало јасно да је ДФ рачунао на могућност дисквалификовања Милојка Спајића. Њихова је рачуница, а и препознатљива заблуда, да би онда ишло све, ваљда, глатко.
Но, по свему судећи, тек сада почиње изборна кампања у којој су сви невољно оголили стратегије и свукли маске. Можда ће, најзад, једини озбиљан бенефит ове политичке епизоде допринијети враћању достојанства у политику. И ништа више од тога, али ни мање. Вријеме је да се политика мијења изнутра. Овог пута побјеђује онај ко своје гријехе признаје.
Редакција
