О томе колико је било коју историјску личност, па и Светог Саву, паранаучно, схватати изван историјског контекста у којем је живјела, дјеловала и стварала, све је објаснила Јелена Петровић, тако да се ту нема шта додати. Склоност да се држе предавања о ономе о чему се зна мало или ништа норма су у девастираним друштвима у којима ауторитете представљају Мирољуб Петровић, хоџа из Козарца, срБски аутохтонисти, Драган Бурсаћ и Милојко Пантић, предсједнци којима је, као добар дан рећи да „хоџа арлауче“, „антифашистички“ интелектуалци и новинари којима су хришћани подобни искључиво за кметове који окопавају репу, затим разнолики српски ревносници од квазиинелектуалаца до свештенства које на фашистоидне демонизације Светог Саве одговара претварањем у увријеђене нарикаче, иако ни један Савиндан не пролази без билборда, транспарената, па чак и вотивних плоча са свечевим „цитатима“, које је „изрекао“ само у савременим представама, (лошим) романима и историјској фикцији.
Кретенизам НДХ поријекла
Стога је тешко превише замјерити провинцијском имаму Амиру Махићу и пословично необразованом безобразном субмедиокритету Драгану Бурсаћу њихове будалаштине, јер би такви у озбиљном друштву (какво глобалним тријумфом постмодернистичких лудила мало гђе постоји), били третирани искључиво као друштвена маргина. Али они то нису добрим дијелом и због тога што је српско друштво, као што видимо, свјетлосним годинама удаљено од најрудиментарнијих облика озбиљности и што просјечан Србин о Светом Сави, осим као „школској слави“, зна врло мало или ништа. Па се тако, такођер, мало зна о томе да демонизација Светог Саве (а на исти начин и других историјских личности, укључујући посланика Мухамеда) није тек тако плод незнања. Покушавши да одбрани неодбрањиво, односно називање Светог Саве оснивачем „фашистичке секте“, Махић је, додуше неуки провинцијални настављач старчевићијанско-франковачког расистичког концепта Срба и њихове цркве као вјековне политичко-генетске аномалије на страном, несрпском тлу. Организације досељених, вјечно вребајућих непријатеља чије етничко име долази од „ропства“ или „сврабежа“, а не, историјски доказано, аутохтоног балканског становништва западно од Дрине. Концепта који се примио међу оним муслиманскм идеолошким круговима који су у Другом свјетском рату пристајали уз усташко-франковачке концепте о „изобћењу славосрба“ и који је, временом, модификован у младомуслиманским круговима, постајући основа савременог бошњачког клерикално-десног, али и грађанског шовинизма. Теза о окупаторској „цркви Србије“, а не древној Српској цркви коју је на степен аутокефалне архиепископије уздигао управо Свети Сава, у том смислу, није ништа друго него наставак идеологије која је 1941. кулминирала одлуком Министарства правосуђа и богоштовља НДХ од 18. јуна 1941. године “српско-православна вјера” није у складу са новим државним уређењем те се наређује да се убудуће има употребљавати назив “грчко-источна вјера” (“Народне новине” бр. 80 од 19. јуна 1941. године).
Увијек се треба враћати на професора Филозофског факултета у Сарајеву, Расима Муминовића и његову (како видимо посве неоригиналну) тезу да је Српска црква „још од Светог Саве (прије више 800 година оп.а.) изгубила светачки карактер због чега се њена улога може наводити само у негативном значењу“ и да је, према томе, управо Свети Сава ексклузивно одговоран за „мржњу у срцима српско-црногорских манијака, који се без стида и страха измјењују у силовању Бошњакиња као пси један за другим“, или књижевника Зилхада Кључанина да његово дијете неће знати ни једног српског писца, али ће зато знати „наше српске душмане: од светог Саве до комсије Душка“, врло уваженог теолога Факултета Исламских наука са тезом Решида Хафизовића који нема благе везе о средњевјековној српској историји, али се сматрао да држи предавања о „убилачком српском гену“ („То је онај исти ген који је препознатљив од раније, у раном средњовјековљу, у савјетима српског цара Стевана Првовјенчаног (1196-1228) својим војницима које шаље на богумиле у Босни. То је ужасни ген који је силно оптерећен неизљечивим каиновским седиментом, крвожедним наслијеђем које не опстаје нити броји да живи ако не убија другог и другачијег кад год може и у свакој прилици.“ Исти расистички, усташко-франковачком идеологијом инспирисан, став, пун непознавања елементарних историјских чињеница изражава Филип-Мурсел Беговић, главни и одговорни уредник Става, за неупућене, главног гласила Странке демократске акције: „Немањин син Растко (Св. Сава) био је први архиепископ СПЦ-а и на црквенославенском је написао Житја св. Симеона, биографско ђело о свом оцу. У њему је описан геноцид који је Немања провео над “Добрим Бошњанима”, “прадедовима” Милорада Додика и Драшка Станивуковића… Ни не чуди да је на том геноцидном и културоцидном згаришту могло бити конструирано да су светописи геноцидног манијака под називом Житја св. Симеона у суштини зачетак српске књижевности. Прво су попалили ‘прадедовску веру’ па су створили националну књижевност, рекли бисмо.”
Овђе сада није потребно детаљно образлагати да краљ Стефан Првовјенчани није слао никакву војску у Босну (о томе не постоји ни један историјски извор), нити да се у Житију Светог Сименона који је писао његов најмлађи Свети Сава не спомињу било какви „Добри Бошњани” и које је фокусирано на Немањин монашки живот, баш као што се не спомињу ни у другом Житију Светог Симеона који је написао његов син и будући краљ Стефан Првовјенчани и који збиља описује Немањин сурови обрачун са српским племством које исповједа „триклету јерес” и обожава „глухе кумире”, дакле најприје ће бити са синкретистима који су, површно примивши хришћанство, још увијек обављали паганске ритуале. Но, већ смо навикли да су острашћени шовени грдне незналице, па тако не схватају да својим чудовишним анахронистичким конструкцијама дају алиби оним европским радикалним десничарским незналицама који нпр. посланика Мухамеда називају масовним убицом због ликвидирања дијела Јевреја у Медини, пљачкашем каравана меканских политеиста и, изнад свега, коловођом културуцида над древном арапском многобожачком културом. Када бисмо се водили оваквим аршинима, цјелокупна људска историја би се могла назвати ђелом „геноцидних манијака”, што је, дакако, неописиви кретенизам.
Историја проклињања укратко
Али такав кретенизам је у грађанском Сарајеву опште мјесто, па ће тако Сифет Кукуруз, који је обављао функцију замјеника министра образовања Кантона Сарајево у случају „имам Махић” поручити: “Овдје се мора донијети суд о идејама и учењу Светог Саве, а не суд о ономе ко је те идеје јавно обзнанио. Ако су такво учење и идеје хуманистички и цивилизацијски прихватљиве, онда је хафиз Амир Мехић погријешио, али ако нису, онда неко засигурно врши и проводи неправду према ономе ко је изрекао истину. У коначници, ако су изнесене тврдње основане и чињенично доказиве, онда неко ко осуђује хафиза Амира Махића чини услугу злу, спашава зло од јавног разоткривања и истовремено жртву тог зла осуђује и кори. И наравно, свјесно или не, жртву чини неспремном за ново зло”, истиче Кукуруз. Додаје да „јавност, а прије свега Бошњаци муслимани, имају право од своје улеме затијевати и добити одговор на питање да ли учење Светог Саве садржи сљедеће идеје: „Проклињем звани Куран, односно читав спис Моамедов, који лаже кад говори да га је архангел Гаврило њему снео. Проклињем и саму Меку и сву околину њену. И седам каменова што су их Срацини тамо бацили на хришћане. И сваку молитву и службу и обичаје њихове. Изнад свега проклињем бога Моамедова, за кога каже да је само он бог.“
Овом приликом је сувишно ламентирати над чињеницом да је особа која коментарише списе које није читала уопште могла обављати било коју функцију у систему образовања, али будући да је тај систем у постјугословенским колонијама одавно пропао, хајде да се позабавимо најосновнијим чињеницама.
Законоправило, Номоканон, односно Крмчија Светог Саве (којем сам Свети Сава није аутор, него да се савремено изразимо, преводилац, уредник или приређивач) и који усвајају све словенојезичне православне цркве се састоји од више ђела разних ромејских (византијских) црквених правника и теолога који су стварали у различитим временским периодима, некада и на стотине година временске удаљености једни од других. Једно од „проблематичних” и од незналица приписаних самом Светом Сави је спис је Светог Епифанија кипарског “О јересима” и његових настављача, будући да је Епифаније живио у 5 вијеку. Свети Сава и његови ученици су овај спис смјестили у 61. поглавље Номоканона под називом „Светог Епифанија, архиепископа кипарског града Константије, О Јересима: Јереси које су мајке и први облици свих јереси су варварство, скитство, јелинство и јудејство, од ових све друге израстоше”, и у њему ођељак које обухвата јереси настале након цара Ираклија укључујући и „служење исмаелићанско” или “сарацене” односно Ислам, који, из перспективе византијских теолога, представља јеретичко учење о Богу и Исусу Христу, у чему нема ништа спорно јер се ради о теологијама чији су кључни аспекти када је у питању природа Бога опречни, поготово јер и у једној и другој искључиво исправно вјеровање води вјечном блаженству, а неисправно вјечном проклетству. Треба напоменути да је још једно дијело Епифанијевих настављача, Спис о ученицима Господњим, нашло своје мјесто у Зборнику крстјанина Хвала, дакле калуђера Цркве босанске, па се ускоро може очекивати и тврдња да је и он сљедбеник специфичне геноцидне идеологије, с обзиром на преференцију истих аутора као и Свети Сава.
Други спис, на основу којег је базирана већина подигнуте медијске харанге, јесте онај који су Свети Сава и његови ученици сврстали у 64 и посљедње поглавље Номоканона, а ради се о дијеловима Патријаршијског молитвеника, дакле молитвеника који су саставили и користили васељенски патријарси Цариграда и у којима су садржани обреди одрицања јеретика (аријанаца, манихејаца, македонијанаца, сарацена итд.) и њиховог примања у православну цркву. У ођељку “Чин који се врши над онима који се од сарацена обраћају нашој чистој и истинитој хришћанској вјери” и чији се одломци као доказ “геноцидности” Светог Саве шире друштвеним мрежама се најприје истиче: “Данас од Сарацена приступам хришћанској вјери, без икакве присиле или невоље, ни због сласти ни лицемјерства но од све душе и чиста и искрена срца Христа љубећи и Његову вјеру. Одричем се све сараценске вјере и проклињем Мухамеда који се назива и Махмет, кога Сарацени поштују и као апостола Божјег и пророка.“ Наравно да овакво одрицање звучи богохулно сваком муслиману, било у прошлости, било у садашњости, али Свети Сава је у 13. вијеку живио у свијету гдје су праксе проклињања биле општеприхваћене. Исламске државе, од Умејадског и Абасидског калифата, па до селџучких и осталих туркијских емирата с којима је Ромејско (византијско) царство било у вишевјековном константном рату познавале су куранску праксу расправљања с хришћанима (Али-Имран 59-63) тзв. Ал-Мубахалах (ٱلْمُبَاهَلَة) која потиче од арапске ријечи бахлах (арапски: بَهْلَة,буквално ’проклетство’), са бахала بَهَلَ што значи “проклети”: „Примјер Исаов доиста је код Аллаха исти као и примјер Адемов: од земље га је створио, а затим му рекао: “Буди!” и он би! Истина је од Господара твога и не буди од оних који сумњају! – А онима који с тобом о Њему буду расправљали након што ти је дошло нешто од знања, реци: “Ходите, позват ћемо синове наше и синове ваше, и жене наше и жене ваше, а доћи ћемо и ми и ви, па ћемо се проклињати и Аллахово проклетство на оне који лажу призвати” Ово је доиста истинито казивање, и нема бога осим Аллаха! А Аллах је доиста Силан и Мудар! А ако они главе окрену, па Аллах доиста добро зна смутљивце.”
У чему је онда тако скандалозно да Свети Сава, живећи у 13. вијеку у Номоканон сврстава већ вијековима стар обред одрицања у којем се, потпуно у складу с позивом из Кур’ана наводе ријечи онога ко добровољно напушта „сараценску” вјеру (или, из исламске перспективе, на себе призива вјечно проклетство): „Све речено и самог тога Мухамеда и његовог измишљеног бога проклињем и одричем их се и обећавам се истинитом и једином Христу Богу и вјерујем у Оца и Сина и Светога Духа, у једну и јединосуштну Свету и нераздвојиву Тројицу и исповједам домострој спасења у тијелу и долазак људима од Тројице једнога…”? Такођер треба истаћи и то да овај обред у Номоканон није сврстано ни са каквом нарочитом намјером, с обзиром да у 13. вијеку у Српској земљи и Поморској није било муслимана. И опет шта је у томе толико скандалозно, ако знамо да је такво одрицање речено у односу на вјерску традицију (Ислам) која садржи канонско предање да је Мухамед на самрти проклео и Јевреје и хришћане (Сахих ал-Букхари 3453, 3454, Књига 60, Хадис 121) и на многобројним списима који уз свако помињање хришћана и њиховог учења додају подсјетник „Аллах их проклео” (нпр. ал-Тасхил ли Улум ал-Танзил, тефсир-тумачење Кур’ана андалузијског учењака, кадије и стручњака за вјерске прописе Мухамеда бин Ахмеда бин Џузаја ал Гарнатија).
Европски радикални десничари који по Европи спаљују Кур’ан и позивају на прогоне муслимана често као “разлоге” за то, анахронистички и злонамјерно, наводе овакве дијелове исламских светих текстова и раде то на идентичан начин на који су се нацисти позивали на дијелове јеврејских светих текстова да би оправдали антисемитизам, расне законе и у коначници Холокауст. И, може се рећи, на исти начин на који су се бошњачки грађански шовинисти и незналице окомили на Светог Саву и свеукупно историјско и духовно насљеђе српског народа и да ствар буде апсурднија, савремених Бошњака, јер „прародитељи, у земаљском царству царствовавши, и на небеско царство преселили се бише“ које Твртко Котроманић (14. вијек) спомиње објављујући своје крунисање, нису нико други него Немањићи, а поготово Свети Сава, у традицији установљен као коронатор првог краља из династије Немањића, а да не спомињемо римски епитаф краљице Катрине, у којем нарочито истиче свог оца „војводу од Светог Саве“, а самим тим и половину Босанске државе које је носило име „Херцештво од Светог Саве“. Према томе, банална и надасве приглупа демонизација ове изузетно битне историјске личности, када су у питању Бошњаци, а искључиво по угледу на усташку НДХ, није ништа друго него културолошка идиотизација комплетног народа и, очигледно, дио систематског уништавања сваке историјске повезнице међу народима БиХ, а посебно Бошњацима и Србима који чине 90 посто њеног становништва. И све то, да трагикомика досегне крањи ниво, у име идеје грађанске БиХ.
Узорни грађанин Љотић
Међутим још гори од таквих, језивих, банализатора су такозвани лијево либерални интелектуалци који им, ради ситних користи, стандардно прискачу у помоћ. Тако ће компилатор туђих чланака и емотивни манипулант Драган Бурсаћ, иако је више пута демаскиран као скандалозни банализатор и хушкач потпуно прескочити суштину проповиједи имама Махића и прећи на покушај критике љотићевске кованице „Светосавље”, што, као стандардна незналица, није у стању урадити сам, већ се позива на Миливоја Бешлина, који исправно примјећује да је „Светосавски национализам… ултрадесничарска политичка идеологија која спаја два елемента – српски национализам и православни клерикализам у 20. веку. Настала је у крилу Богомољачког покрета контроверзног владике Николаја Велимировића и интелектуалаца окупљених око фашистичког покрета Збор 1930-их година… Сам термин ‘светосавље’ сковао је љотићевски теолог Димитрије Најдановић који је 1932. покренуо лист са тим називом и у њему објавио текст Светосавска паралипомена. Најдановић као део најужег круга око Николаја Велимировића, а по његовој наредби, постаје припадник фашистичког покрета Збор Димитрија Љотића. Имао је истакнуту (интелектуално-пропагандну) улогу као квислинг у време нацистичке окупације Београда, да би Југославију напустио скупа са Хитлеровим трупама, бежећи од антифашистичких ослободилаца.”
Међутим, имам Махић у својој проповиједи нигђе није споменуо ни Димитрија Љотића, ни Димитрија Најдановића ни Николаја Велимировића као утемељитеље пакта национализма и хришћанства у Срба. И није имао ни разлога за то. Унитаристичко-југословенски фашистички Збор није био антисламска организација. Штовише сам „светосавац” Љотић је у више својих политичких говора истицао да су ислам и хришћанство велике свјетске религије и да „припадност исламу не само што није сметња за ступање у Збор, већ је добра препорука.” Штовише, будући нацистички колаборатор и ноторни антисемита Љотић у спису Наш пут (Сплит, 1938) експлицитно каже:
„За разлику од осталих који се обраћају једној класи. једном сталежу, једном крају једном племену или једној вјери, наш покрет се обраћа цијелој земљи. И други Ијуди говоре да се обраћају цијелој земљи, али тако не раде, или не могу да раде, већ говоре, или су принуђени да говоре, једној класи, једном сталежу, једном крају, једном племену или једној вјери. Али цијелој земљи, свима класама, свима сталежима, свима племенима и свима вјерама, обраћа се само један покрет, то је овај покрет коме ја имам част да будем на челу. То је највећа истина која се за годину дана из хисторије наше борбе може да извуче. За друге су постојале границе, једни су ишли код православних, други код муслимана. трећи код католика, једни код Срба, други код Хрвата, трећи код Словенаца, али ми смо ишли свуда.”
Исто је тако нејасно како су се и Бурсаћ, а онда и уредник оскурантског портала Дијалогос Ресул Мехмедовић, у контексту свога скандалозно незналачког пабирчења о Законоправилу, сјетили антисемитизма Николаја Велимировића и симпатија које је једно вријеме гајио према фашизму и Хитлеру, када су то идентичне симпатије какве су према овим идеологијма имали теолози и имами које Исламска вјерска заједница данас проглашава узорима исламске мисли попут реиса Фехима Спахе који је муслиманима 1941. поручивао да су им Анте Павелић и Еуген-Дидо Кватрник „најљепши узори”, антисемите клерофашистичког типа Мустафе Бусулаџића и Хусеина Ђозе, који је чак догурао до чина војног имама 13. СС оружане горске дивизије “Хандсцхар”. Која се, раме уз раме са сљедбеницима Љотића и Најдановића борила против југословенских партизана чији су најистакнутији борци и политички предводници,барем кад је у питању БиХ, били синови српских свештеника, како би се изразио имам Махић „светосавске секте”: легендарни командант доктор Младен Стојановић (син чувеног приједорског проте и саоснивача Босанске виле Симеона Стојановића), затим први послијератни предсједник предсједништва БиХ Војислав Кецмановић (син проте Илије Кецмановића), па и сами свештеници, водећи иницијатори формирања БиХ као равноправне југословенске републике, партизански команданти Новак Мастиловић и Влада Зечевић. Који су доказали да љотићевци и њихови данашњи сљедбеници у структурама Српске цркве имају тапију на одреднице „светосавски”, па чак и неоригиналну и беспотребну Најдановићеву конструкцију „светосавље”, баш колико и борци ИСИЛ-а, Ал-Каиде, Ханџар дивизије и других сличних организација на одреднице „ислам” и „исламски”.
Света Народноослободилачка борба
Прелиставам тако прије пар дана Споменицу православних свештеника 1941-1945, издату 1960. у Београду и поред биографија готово двије стотине свештених лица који су завршили своје животе у усташким и њемачким нацистичким логорима, јамама и другим стратиштима између осталог и због подршке херојском чину патријарха Гаврила Дожића којим је од стране Српске цркве одбачен пакт владе Цветковић-Мачек са нацистичком Њемачком, у њој налазим на заборављени проглас Скупштине православних свештеника партизанске Јасенице од 15. Новембра 1942:
Српски народ и његово свештенство остају непоколобљиво уз редове Народноослободилачке партизанске и добровољачке војске Југославије и позивају српски народ и свештенство са окупиране територије, као и остале родољубиве и борбене народе Југославије и свештенство осталих вјера да им се придруже у светој Народноослободилачкој борби. Кроз све вијекове ропства није српски народ доживио такве злочине, паљења и покоље стотине хиљада српског живља, као што су носиоци „нове Европе“ – фашисти, учинили за ових шеснаест мјесеци окупације Југославије. Отуд нема оправдања ни за једног владику, свештеника и Србина да сарађје са окупаторима. Та досадашња сарадња са фашистима једног дијела епископата и свештенства, равна је гнусом злочину и издаји свога народа, па их народ брише из спискова својих синова и изравнава их са зликовачким окупаторима. Исто тако одбацујемо белогардејског избјеглицу, самозваног митроплита Гермогена, Павелићевог „поглавара православне хрватске цркве“ који је саблазан и понижење за православље. Овај став наше скупштине једино одговара традицији Светосавске цркве. Досадашње држање Његове светости патријарха Гаврила у складу је са традицијама и идеалима Светосавске цркве, зато свештенство и народ могу с правом очекивати да ће и даље моћи у њему гледати поглавара српске цркве… У овом Народноослободилачком рату крвљу је исписано братство Срба, Хрвата, Словенаца и Муслимана и нико их никада неће моћи раздвојити. Стога српско свештенство позива католичко и муслиманско свештенство да се придружи својим народима који све више, у масама, приступају партизанима.“
Према томе идеологија која Српску цркву као заједницу вјерујућих који су, кроз осамстогодишњу историју, имали различита, често и дијаметрално супротна политичка гледишта, генерализује као „секту, коју ми овђе добро познајемо“, „српску православну секту“, чији је „спомињани Растко којег зову тако како га зову, по том његовом монашком имену Сава… био зачетник идеологије мржње према другоме.“, није исто што и критички однос према оном дијелу епископата СПЦ који је подржавао и још увијек подржава лажљиве ревизионистичке идеологије или њиховој изразито негативној улози у ратовима за југословенско насљеђе или ригидни антикомунизам, блискост с људима одговорнима за најужасније злочине и настојању да се ужасима који су починили обезбиједи псеудорелигијско оправдање (о чему је аутор ових редака годинама писао и писаће). Не, овдје се ради о атаку идентичних ревизиониста, подмуклих хушкача и перача фашистичких биографија из Исламске заједнице БиХ и посезању за арсеналом усташких демонизујућих „аргумената“ против цјелокупног српског народа и његове духовне баштине, а све уз прикривање чињенице да са идеолозима љотићевског „светосавља“ (и његовим адаптацијама из 90-тих) дијеле мање-више исти идеолошки оквир, свјетоназоре и циљеве. Свештенички, светосавски, син и први предсједник предсједништва модерне БиХ, Војислав Кецмановић је својој рођеној сестри објашњавао демонизам таквих манипулација:
Вјера није оно што дијели људе на добре и зле. И зла и добра има и тамо и овамо; људи се данас дијеле на добре и зле. Зар није бољи њезин, од ње непризнати зет Шехо, који се од почетка устанка бори против Шваба и усташа, него онај несрећни Србин – четнички „војвода“ који је ту, у Љубији – у служби Шваба и усташа – „србовао“ и правио се јуначина? Наводим примјер покојног оца и његов однос са Арифагом из Бос. Костајнице из времена прије посљедње крајишке буне. Тај му је честити човјек позамио стотину дуката да би код владике, Грка, могао да откупи право на парохију. Стотину дуката – колики је то новац био! Зар би наш отац могао да буде свештеник да није Арифага притекао у помоћ?!
Како онда називати идеолошке оквире који се супростављају овим врло једноставним истинама, демонизујући и дехуманизујући комплетне народе, религије и цивилизације? Никако другачије него Законоправило злих идиота.
Вук Бачановић
Извор: Преокрет
