U okviru NATO saveza, čija je stvarna sila odvraćanja u velikoj meri počivala, i još uvek počiva, na vojnom teškašu SAD, Zapadna Evropa ranije je bila zaštićena
Dana 27. maja 1952. godine su Nemačka, Francuska, Italija i tri zemlje Beneluksa potpisale sporazum o osnivanju Evropske odbrambene zajednice. Kada je potom 30. avgusta 1954. godine francuska Narodna skupština odbacila ovaj plan, propao je prvi pokušaj da se zapadni deo evropskog kontinenta, koji je bio teško oštećen u dva svetska rata i koji je sada bio ugrožen od strane istočnog bloka, dobije zajednički instrument za obezbeđivanje njegove bezbednosti. Ono što je potom usledilo i što se odnosi posebno na Nemačku je dobro poznato: već 1955. godine, Savezna Republika Nemačka je pristupila zapadnom vojnom savezu NATO koji je postojao od 1949. godine. U okviru ovog saveza, čija je stvarna sila odvraćanja u velikoj meri počivala, i još uvek počiva, na vojnom teškašu SAD, Zapadna Nemačka i gotovo cela Zapadna Evropa bili su do kraja Hladnog rata zaštićeni od (potencijalnih) ekspanzionističkih namera Varšavskog pakta.
U okviru uznapredovalog političkog produbljivanja i teritorijalnog širenja Evrope nakon političkih promena 1989/90, pitanje zajedničke spoljne i bezbednosne politike se, prirodno, snažnije vratilo u fokus interesovanja. I nakon što se London 1998. godine saglasio sa idejom o zajedničkoj evropskoj odbrani, od prelaska u novi milenijum je i ideja o zajedničkoj bezbednosnoj i odbrambenoj politici EU dobila konture. U okviru ove zajedničke bezbednosne i odbrambene politike, EU danas profitira od nekoliko međudržavnih institucija i saradnji: kao primere ovde treba navesti Evrokorpus osnovan 1. oktobra 1993. godine, Francusko-nemačku brigadu osnovanu 2. oktobra 1989. godine i 30. avgusta 1995. godine obrazovan Nemačko-holandski korpus.
Otprilike od 2000. godine ponovo se sve intenzivnije diskutuje i na temu evropske vojske. Suštinski aspekt koji govori u prilog stvaranju jedne takve vojske je perspektiva da će se u uslovima jedinstvenih vojnih standarda i struktura uštedeti na troškovima i adekvatnije raspodeliti osoblje. Ukratko rečeno: evropska vojska obećava veću efikasnost. Međutim, kao uvod u stvaranje evropskih oružanih snaga trebalo bi ispuniti suštinske preduslove: na evropskom nivou morale bi se stvoriti (federalne) državne strukture kako bi se zajednička vojska uopšte mogla formirati. Pri tome bi naročito spoljnopolitičke nadležnosti Evrope morale biti dodatno proširene. A sve se to može ostvariti samo ako postoji odgovarajuća politička volja. Na kraju krajeva, stanovništvo pojedinačnih zemlje EU mora da odluči na koji način se najbolje može naoružati za promene istorije.
Prevod: Stanje Stvari/Dušan Dostanić
