Марс је поново у центру медијске пажње: пошто су од „Марсовог извиђачког орбитера” пристигли снимци његове површине, планетолози започињу проучавања која треба да открију промене климе, размештај воде и, евентуално, потврде да је на Марску било услова за развитак живота
Тако се, под оштрим оком науке, стари мит о Марсу и даље развија. Тајна црвене планете интересовала је и старе цивилизације, у античка времена дато јој је име бога рата и исплетени безбројни митови око ње. Скијапелијева посматрања Марса телескопом, почев од 1877, “загрејала су” јавност за сензационално откриће канала за које се сматрало да су дело супериорне цивилизације. Највећи заговорник ове идеје, Персивал Ловел, који је до 1894. набројао чак 500 канала, тврдио је да су они очито дело интелигентних бића, убацујући тако науку у старе митове.
Прве књиге о Марсовцима описивале су њихово друштво као високо развијени земаљски капитализам (Перси Грег “Преко Зодијака: прича разбијене плоче”, 1880, Едгар Велш “Политика и живот на Марсу: прича о суседној планети”, 1883). Овај оптимизам нису делили сви, посебно у светлу старих страхова и реалне могућности да се раздаљина између планета може прелетети. Слика “мрачне стране Марса” бљеснула је 1898. у роману “Рат светова” Херберта Џорџа Велса. Прича о искрцавању Марсоваца у Европу (заслужну за поробљавање остатка Земље) и масакру људске врсте, поклопила се са архетипским сликама у колективном несвесном и постала један од незаобиланих репера ХХ века; ово је потврдила и радио-адапација “Рата светова”, 30.10.1938, у извођењу Орсона Велса и „Меркјури театра”, натеравши наводно хиљаде Американаца у бег из градова у планине. Додатни аргумент млађем Велсу био је баук фашизма који је долио кап бензина на ломачу масовне хистерије. Замисао Х. Џ. Велса не поклапа се са Ловеловим идејама о Марсу као планети која потврђује Дарвинове теорије о сталној борби за опстанак док вода нестаје са површине Марса; Ловелови Марсовци су бенигни, окренути максималном искоришћавању сиромашних ресурса свеопште пустиње. Ове визије Марса Ловел је описао у књигама “Марс” (1895), “Марс и његови канали” (1906), “Марс као колевка живота” (1908) и “Еволуција Марса” (1909). Велс је Марсовце представио као освајаче без милости (чак и ако им је “алиби” пропаст родне планете). Са Ловеловим виђењем Марса нису се слагали ни сви његови савременици: Алфред Расел Валас је упорно тврдио да је Марс потпуно мртав. Ипак, Ловелова верзија постала је опште место међу обичним светом и на њу су се надовезали многи писци научне фантастике. Најпопуларније дело првих деценија ХХ века био је серијал од 11 романа Едгара Рајса Бароуза о Џону Картеру са Марса. На другој страни света, у СССР-у, Марс је добио другачију улогу: Марс као поприште социјалистичке борбе одредио је А. Богданов (А. Малиновски) у романима “Црвена звезда” 1908. и “Република Јужног крста” 1913. а роману (и филму) “Аелита” из 1922/1923. Алексеј Толстој је на Марс донео пролетерску револуцију, као зачин љубави научника са Земље и марсијанске принцезе.
У првим годинама после другог светског рта, у низу филмова Б продукције Марс је играо запажену улогу. Типична је „Ракета Х-М” (1950) у којој посетиоци са Земље откривају да су Марсовци у нуклеарном рату сами себе уништили. Велика филмска врата Марсу је отворила адаптација „Рата светова” из 1953. у режији Бајрона Хаскина, а злом гласу црвене планете допринели су и филмови „Освајачи са Марса” (1953), „Инвазија крадљиваца тела” (1956) и „Удала сам се за монструма из свемира” (1958); у њима Марсовци радо тероришу мирне Американце. Писци “тврде” научне фантастике трудили су се да дају научно уверљив портрет Марса: А. Кларк у „Песку Марса” (1951) и И. Асимов у „Марсовском путу” (1955); они замишљају и покушаје “тераформирања” црвене планете. Слика прелепог, мистичног Марса и његових житеља, осванула је 1950. године у роману “Марсовски летописи” Реја Бредберија; његов Марс је налик Земљи, а сусрет и сукоб са домороцима ствара нови ентитет – Земљомарсоваца. Бредбери је 1951. у збирци “Илустровани човек” Марсу дао нову-стару улогу – на њему (прича „Изгнаници”) живе митолошка бића, јунаци прича које су људи створили и који морају да се одбране од прве експедиције астронаута са Земље; у истој збирци је и прича „Ватрени балони” о оцу Перигрина који на Марсу искушава своју веру. Својеврсни Бредберијев наследник је Иан Мекдоналд који у романима “Беспуће” (1988) и “Арес експрес” (2001) Марс гледа очима магијског реализма. Џон Виндем у свом другом роману, “Планетна раван” (1936), пише о људској експедицији која на Марсу открива супериорну цивилизацију на заласку; роман је добио свој наставак у причи „Спавачи са Марса” штампаној у истоименој збирци 1937. године.
Слика страшних Марсоваца почела је да се мења кроз филмове какви су „Абот и Костело иду на Марс” (1952), цртаће о Марвину Марсовцу (који често ратује са Душком Дугоушком) и комичну ТВ серију „Мој омиљени Марсовац” (1963-1966). романи Филипа Дика “Марсовско исклизнуће” (1964) и “Три стигмате Палмера Елдича” (1964) такође су “другачији”: Марс је ’земљолик’ и настањен обичним људима у малој заједници; Дик је умео да осмисли и типично “марсовски” Марс у причи „Нудимо вам сећања на велико” (1966) по којој је снимљен филм „Тотални опозив”. Пре полетања „Маринера 4” на Марс, 1964. у биоскопе је пуштен „Робинзон Крусо на Марсу”, свемирска верзија романа Данијела Дефоа на пустој црвеној планети.
Свемирско доба 1960-их променило је предрасуде ранијих времена уверивши обичан свет да је путовање у свемир могуће и да на блиским планетама нема доказа о животу па је Марс постао мање интересантан писцима и филмаџијама. Мноштво научнопопуларних ТВ серија, на челу са Сегановим „Космосом” из 1980. само је потврдило да више нема “играња” са планетама. Верност научним сазнањима постаје обавезна сваком делу које се бави стварним Марсом. Најубедљивији у том напору је Ким Стенли Робинсон у трилогији “Црвени Марс”, “Зелени Марс” и “Плави Марс” (1992-1996), посвећеној напорима Земљана да се искрцају на планету а потом је и тераформирају. Робинсонови романи су део тадашњег таласа романа о освајању Марса који је био директно узрокован обзнањивањем НАСА програма за путовања астронаута до тамо и назад. Након деценија таворења, од славних Викингових фотографија 1976, Марс је опет у центру медијске пажње коју су писци научне фантастике искористили (а можда им је неко помогао да буду инспирисани – али ово већ спада у теорије завере).
Нажалост, лет на Марс био је само пропагандни трик јер озбиљније разматрање те идеје отвара огроман број, у овом тренутку, нерешивих проблема. Марс и Марсовци су дефинитив но демитологизовани и постали карикатура у филму „Марс напада” Тима Бартона из 1996; овим делом (ма колико неуспелим) затворен је круг и досије ’крвожедних Марсоваца’; мало је вероватно да ће неко посегнути за Марсовцима као априорним неваљалцима (осим опет у каквој пародији) јер је ова идеја почако али сигурно истрошена. Речено потврђују и филмови: прошлогодишњи катастрофални римејк „Рата светова” насупрот „Мисије на Марс” која је убедљиво научно поткована и прецизна. Марс је, дакле, у науци и уметности (и забавној индустрији) постао озбиљна појава. А знатижељници га ових дана могу разгледати и њиме виртуелно шетати на посебном Гугловом сајту, у потпуности створеном према доступним фотографијама послатим са лица места.
Илија Бакић
Извор: Дневник
