Нема сумње да смо у Црној Гори свједоци бујања политичког радикализма. Исто тако је јасно да је тај радикализам повезан са претходним ратним збивањима у црногорском окружењу, и да по принципу узрока и посљедица, представља продужетак тих нестабилности. Поставља се питање, у равни теорије или философије политике, гдје смјестити тај радикализам? У ком правцу се он креће? Каква му је природа?
Пише: МИЛИЈА ТОДОРОВИЋ
Балкан, и Црна Гора у њему, имали су свакојаких политичких појава и покрета, али ништа слично нацизму или фашизму нијесмо никад имали, ако се изузме марионетска творевина НДХ, која је трајала онолико колико је трајала Хитлерова окупација Балкана. Та је творевина поражена, a њени сљедбеници осуђени и маргинализовани све до почетка ратних збивања 90-тих година на простору бивше СФРЈ. Од тада до данас, можемо говорити о одређеним уличним манифестацијама наклоности према таквом, овдашњем, нацизму (навијачи, улични пјевачи, графити и сл.), али не постоји ништа у смислу званичне политичке организације која би се јавно и формално декларисала као баштиник тих вриједности. Посебна би тема била протумачити све друштвене појаве у Хрватској, БиХ и Србији, које су изашле на видјело као одговор на то улично призивање „авети прошлости”. Симболи усташке политике, према којима дио званичних хрватских адреса нема увјек резолутно негативни став, производе у Хрватској и њеном окружењу разне реакције. Али то би, кажем, била нека друга тема, могуће и опширнија од ове коју овдје започињемо.
Црна Гора, по својој политичкој традицији и некој специфичној менталитетској етици најмање има додира са „десним радикализмом”. Није за људску утјеху бројним пострадалима, што је његово мјесто у Црној Гори заузео онај тзв. лијеви, који такође представља израз тоталитаризма и једноумља. Међутим, оно што овдје у Црној Гори једино кореспондира са тзв. десним радикализмом јесте крајност подстакнута од стране режима који се, однедавно, урушава.
Овдје свакако нема и не може бити ријечи о међународним, катаклизматичним посљедицама, које су се из Хитлерове Њемачке прелиле у свјетски рат; нема основа за причу о империјалним пројектима и расним дискриминацијама; број реалних и потенцијалних жртава оавквог застрањења нијесу ни по ком основу упоредиви, – па се поставља питање о умјесности прављења таквих аналогија. Управо умјесан одговор дају страхови о порасту друштвене агресије, изазване новим радикализмима у Црној Гори, који ову државу, унутар ње саме, чине трусним подручјем живота за сопствене грађане. И ту видимо простор за поређење, у теоријској равни.
Савремени политички тренутак у Црној Гори
Политика која је, до прије неку годину, владала Црном Гором (ДПС) представљала је административни и идеолошки наставак комунистичког режима. Њени су лидери и оснивачи изашли из партијског подмлатка бившег СКЦГ, а у потпуности су преузели и колико до јуче држали монопол власти изборен у крвавој револуцији (грађанском рату) 1941–1945 године. Један од разлога њиховог опстајања на власти, чак 30 година послије пада Берлинског зида у Европи, јесте и невиђена камелеонска способност промјене идеологија и увјерења, а да при том не мијењају интезитет учешћа у власти. Што би на Западу, по принципу елементарне одговорности за промјену политичког курса, морао бити случај, оличен у неким оставкама, и враћању повјерења грађанима. Дакле, најприје активни учесници посљедњег великог комунистичког конгреса СФРЈ и војне параде ДДР-а у Источном Берлину; па потом присталице концепта социјализма који је кокетирао са завјетним српским национализмом, по моделу конципираном од Милошевића у Београду; па заговорници најбруталније приватизације цијеле земље и њених ресурса у кругу најближих рођака и партијских сарадника на унутрашњем плану, и евроатланских интеграција на пољу међународне политике… да би посљедња фаза њихове власти, ангажована пројектом обнове државности Црне Горе на референдуму 2006. била обиљежена видљивим националистичким популизмом, усмјереним на модел држања нације у непрестаној будности према разним „непријатељима државе”.
Све се то одвијало у контексту вишедеценијске злоупотребе власти, сужавања демократских слобода, административног и медијског ограничавања дјеловања политичких противника и сл. Тај посљедњи модел, појачаног национализма који се везује за „оданост држави” и непрестано фабриковање „државних непријатеља”, доживљава своју кулминацију у времену непосредно пред изборе 2020., када ова политичка гарнитура бива смијењена са власти (прва мирна смјена власти на неким грађанским изборима у историји Црне Горе), а још се више радикализује и бива преузет као партијски програм те добро организоване политичке структуре, у времену послије њиховог преласка у политичку опозицију.
Пратећи савремене анализе
Савремени теоретичари политике запажају да појаве радикалних група демонстрирају чињеницу да се демократија као друштвено-економска чињеница у тој средини није реално и у потпуности конкретизовала, већ је остала фрагментарна. У том смислу су фашизација друштва (и уопште сви облици радикализма) за њих ожиљак, огреботина (ружна посљедица ) оне демократије која до данас није оправдала властити концепт. Оваква дефиниција се сасвим уклапа у црногорске претпоставке за настајање радикалних група. Ту не треба ићи даље од већ поменуте чињенице да смо тек 2020. године имали прве изборе у историји, на којима је дошло до мирне промјене власти! Од када постоји уређени државни облик политичког живота у Црној Гори, а то је отприлике средина 19. вијека, одлучујући принцип власти је увјек био, воља и власт једног човјека (Данило и Никола Петровићи; Александар Карађорђевић; Јосип Броз; Ђукановић). Могуће да је то било све оправдано и без ваљане историјске алтернативе, али овим је јасно да је појам демократије у Црној Гори, до дан данас, препун бразда и ожиљака.
Философи 20. вијека (Адорно, Хоркхајмер, Маркузе) сматрају да радикалне политике струје настају као посљедица економских криза и наговјештај будућих пропасти условљених неједнакошћу и сиромаштвом. Међутим, неки од њих додају да је одлика тзв. „десних радикалних група” својеврсна апокалиптичност у њиховом наративу. Оне као да призивају катастрофу, и најављују крај оног, до тада познатог, свијета. У том смислу, што је осјећај безнађа у друштву већи, то је простор за дјеловање њиховог тоталитаризма шири. Има основа да се у сличан начин пропаганде уброји и оно што говоре представници смијењене власти у Црној Гори. По принципу „Послије нас – потоп”, они сваку политичку промјену оглашавају као укидање државе; евидентно повећање плата и дјечијих додатака они објашњавају као неповратно пражњење државне касе; а сваку регионалну иницијативу као утапање наше државе у неки велико-државни пројекат.
Својеврсна номинална мимикрија, конституисање имена партије која спроводи радикализам, на начин његовог прилагођавања околностима, без „секташке ароме” у њему, – то је сљедећа карактеристика овог феномена, коју примјећује Теодор Адорно. Оснивање партије која је инспирисала ово његово запажање и побудила страхове у Њемачкој, у свом имену имало је обавезну „демократију” (НДП), а није другачије било ни са Хитлеровом партијом, која је у називу имала и „социјализам” и „раднике”. Хитлеров примјер је показатељ принципа, који се касније преносио и на пуно безазленије примјере манипулације у погледу имена „десних радикалних” партија.
Данас можемо са сигурношћу тврдити да приликом оснивања, па и прве деценије постојања ДПС-а (Демократске партије социјалиста), није било ни наговјештаја ових политичких деформација у поменутој црногорској владајућој партији. Али, у складу са оним nomen est omen, нека неумитност политичких судбина довела је ове „демократе” и „социјалисте” у подручје барикада, пушкарања, каменовања усмјереног не ка неком спољњем непријатељу, него ка сопственим суграђанима, неистомишљеницима.
„Њемци као да живе у сталном страху за свој национални идентитет”. Као да их прати неки комплекс у односу на Французе и Енглезе, да је њихова држава створена „са огромним закашњењем”. Ово говори Њемац Адорно о нацији којој сам припада. Ово је нека врста критичке рефлексије, и не представља генерализацију свих Њемаца, нити већине, него уочавање склоности, одређене карактеристике њемачког политичког ангажовања. Тај комплекс и тај страх, према Адорну, представљају пукотину кроз коју улази радикализам, и који су повод да се масе додатно/прекомјерно ангажују око националног јединства. Е па – „дворски историчар” ДПС режима, др Живко Андријашевић написао књигу историчарских есеја под називом „Нација са грешком”.
Овдје се не ради о тек некој алузији која произилази из наслова, него о цијелом концепту зацртаног, пројектованог одступања од традиционалног идентитета друштва и народа у Црној Гори, онако наравно како је то осмислио политички врх ДПС. Такав пројекат је, донекле, чак и легитиман, јер свашта може да стане под појам „еманципација” и „еволуција”, али када пређе неку границу и претвори се у наметања, и условљавања грађана сопствене државе, онда то и такво „одступање” улази у домен тоталитаризма. Онда такво колективно ангажовање око исправљања те „грешке” у нацији, поприма злокобни призвук политичког инжењеринга, чему су десне радикалне групе склоне.
