Паметарима који приговарају да је фудбал био спор, савјетујем да приговоре износе тамо гдје их ја не чујем. Фудбал који је играо Пелé, па Јаирзињо, па Тостао да је био спор? Ма немојте. Бразил из 1970. освојио би првенство у Катару лакше него што је освојио оно у Мексику
Готово је и свјетско првенство богатих. Финална утакмица је трајала дуже но икоја досадашња и из ње је Аргентина постала првак свијета. На пенале. Једва да се утакмица завршила, а разноразни паметари, све стручњак до стручњака, прогласили су утакмицу најбољом икад. Тих се мудријаша ових дана накотило на камаре. Утакмица у којој је за близу 150 минута игре постигнуто шест голова из игре, од тога пола из пенала, не може бити најбоља икад. Не може, не само због пенала, него и зато што је било бољих финалних и полуфиналних. Јављам се за ријеч да кажем да катарско финале није никако најбоље икад. Најбоље икад не може бити никад.
Боље је било и финале 1986. у Мексику. Било је више голова из игре, није било пенала, Аргентина је постала првак без продужетака, добила је Њемачку са 3:2. Боље је било и финале 1982. у Шпанији, кад је Италија побиједила Њемачку са 3:1. Ни ту није било продужетака, нити пенала. (Онај један за Италију у првом полувремену не рачунамо, промашио га је Цабрини). Но текма без пенала није оно што текму чини бољом. Али неку са три пенала проглашавати најбољом икад, то показује склоност пискарању из непознавања.
Знам, таквима је критериј неизвјесност. Као да је неизвјесност у неријешеној утакмици са шест голова већа од оне са четири гола. Није већа, не само зато што се неизвјесност не може мјерити, него се игра за свјетског првака, па с мотивом расте неизвјесност.
Најбоље и најљепше финале до сада, а можда и за сва времена, то јест икад или икада, било је оно 21. јуна 1970. године. Играли су га Бразил и Италија у Сиудад де Мексику, на стадиону Азтека, пред 107 хиљада гледалаца. То је био најбољи фудбал, најљепша игра до сада, можда и за сва времена, нека стручњаци и надристручњаци погледају утакмицу, још није посве изблиједила.
Паметарима који приговарају да је онај ондашњи фудбал био спор, савјетујем да приговоре износе тамо гдје их ја не чујем. Фудбал који је играо Пелé, па Јаирзињо, па Тостао да је био спор??? Фудбал који су играли Герсон и Клодоалдо, рима од Евералдо, тај фудбал да је био спор? Или онај још прије њих, онај који је играо Гаринча? Еусебио био спор? Ди Стефано, Бобек и Вукас били спори, Галић и Скоблар?! Ма немојте. Бразил из 1970. освојио би првенство у Катару лакше него што је освојио оно у Мексику. А оно у Мексику је освојио тако што је побиједио у свим утакмицама, у свих шест, дао 19, а примио 7 голова.
А какви су били ти голови, може се и данас видјети, све је сачувано. У финалној утакмици са Италијом Пеле је дао један од голова о којима неће престати да се прича никад. Никад никад. Тостãо је извео аут са лијеве стране, лопту је пред бочну линију шеснаестерца бацио тако да она одскочи, а Ривеллино ју је из тога одскока лијевом ногом послао пред талијански петерац. Та је лопта по путањи и брзини била близу оне коју играчи зову свијећа. Пелé је скочио високо, за главу више од свога чувара Бургнича. Бургнич је виши од Пелéа, кад стане крај њега на трави, али је Пелé скочио за главу више него што је скочио Бургнич.
То би Пелеу било довољно да Пелé није скочио трећину секунде раније него што је требало. И Пелé нема избора: стиже опасно добра лопта, Ривеллино је то, лопта која се не смије не искористити. И Пелé одлучи да трећину секунде остане дуже горе гдје је кренуо трећину секунде раније. И тако, замахнувши из појаса (не из врата!) сачека Ривеллинову опасну лопту и тако је удари главом да она упадне у талијански гол, а Бургнич остане кратак и падне укосо, као што падне и голман Албертоси на линији испред своје мреже. Такав један ударац је Пелéу зауставио енглески голман Банкс четрнаест дана раније у Гуадалајари. Пелé никад није престао да се диви тој паради голмана кога су звали Банкс оф Енгланд, а они који се дубље у ногомет разумију, сматрају је голманским подвигом. Та утакмица, играна у другом колу групне фазе, може се данас видјети и на интернету, и може се видјети да игра није спорија него што су данашње игре. А на том првенству је одиграна полуфинална утакмица која је остала забиљежена као утакмица стољећа: играна је 17. јуна, на стадиону Азтека између Италије и Њемачке и завршена је 4:3 за Италију. Седам голова, а ниједан из пенала, два гола Герд Милер, један Шнелингер, а за Италију Бонинсења, Бургних, Рива и Ривера. Ово не преписујем, ово памтим, ово се не заборавља. Та је утакмица била таква да је у спомен на њу начињена плоча уз стадион и на њој записано да је то био партидо дел сигло. Е од те је утакмице била само једна била боља, она финална, четири дана касније, којом је Бразил побиједио ту такву Италију.
Након те утакмице, нико мањи него Ђани Ривера је рекао: „Да није постојао фудбал, Пелé би га измислио!“ Ђанкристијано Десидерио, аутор једне лијепе књиге о смислу ногомета и људске судбине насловљене „Од Платона до Пелéа“ поставља паралелу између ове двојице, те полазећи од реченице коју је написао Алфред Норт Вајтхед (а према којој је сва повијест филозофије заправо серија биљешки на маргинама Платонове филозофије) оставља читаоцу да закључи како је и ногометна игра скуп више или мање успјешних покушаја да се достигне Пелé.
Или да се достигне онај Бразил из 1970. године. Та екипа је добивала утакмице у посљедњој трећини. У правилу би до тада било неријешено, а онда би се игра узвисила и узвишеност је водила до побједе. У финалној утакмици је та фаза почела чудесним голом за 2:1, који је дао Герсон лијевом ногом, са 20 метара од гола. Лопта се зарила у лијеви угао талијанског гола. Трећи гол је израдила осовина Герсон – Пелé – Јаирзињо. Три њихова потеза су збунила Талијане, па су у збуњености викали да је офсајд. Четврти гол Италији је магистрални израз Бразилове игре, и до данас је остао најљепши примјер тимске производње гола. У непосредној изради је учествовало девет играча: Евералдо – Тостãо – Пиаца – Кодоалдо – Герсон – Кодоалдо – Ривелино – Јаирзињо – Пелé – Карлос Алберто. За 29 секунди колико је чудесна акција трајала, ниједан Талијан није додирнуо лопту, а Бразилци јесу, најпомнији бројачи кажу 30 пута. Онај који је лопту на Пелéово додавање зарио у талијанску мрежу, капитен Карлос Алберто Торес казао је о Пелéу ово: „Тајна његова успјеха је његов дар импровизације. Он је све изводио невјероватном брзином. Он је умио читати игру, као ниједан други играч.“
Данашњи паметари причају стално како некадашњи играчи не би данас могли играти. Јер, кажу, ногомет је постао бржи. Можда јест бржи, али је та таква брзина убила или појела доста игре. И доста играча. Тренери еволутивци укинули су величанствене играче који су се звали крила. Њих више нема, њихову улогу су преузели брзи полупродукти које данашњи репортери зову с два придјева: лијеви бочни и десни бочни. Тице би га знале зашто је лијеви бек постао лијеви бочни! То је, као, стручније. То листом употребљавају репортери који ногомет не само не разумију него и не воле. Они урлају само кад њихова репрезентација да гол.
Кад га прими, мук. Ови са ХРТ не само да не знају како се изговарају презимена играча, него неће ни да науче. Мјесец дана боравити у Катару, а не питати ниједног Аргентинца како се изговара Tagliafico (сјецисмоква) знак је озбиљне неодговорности и ароганције. А плаћа иде, а мјесеци чести. Посљедица тога је да дјеца у мом дворишту при лоптању имитирају те лумене с телевизије и говоре таљàфико. Тако су ти добро плаћени главоње име играча Фaбрегаса изговарали пет година Фабрегàс, а пет Фабрéгас (то им је, као, шпањолскије!). А момку презиме стоји на леђима, и акценат на презимену: Фáбрегас! И завршио је своје играње одлични Сеск Фáбрегас, а да ниједан хрватски ни српски репортер није уложио надљудски напор да открије како му гласи презиме. Та је традиција дуга. Они и Пелé наглашавају као теле. И то из генерације у генерацију. Али су јако приљежни кад Панатинаикос и Олимпиакос треба нагласити на посљедњем о. Ето, омакне им се. Као што им се омакло да финалну утакмицу у Катару 2022. проглашавају најбољом икад. Њима шаљем на читање четири стиха Вилијама Батлера Јејтса насловљена „Деветнаесто стољеће и послије“. Деветнаесто стољеће из пјесме је двадесето, и то година 1970, а гргољење каменчића по игалу с којег се повлачи вал, то је њихова ‘најбоља икад’ финална утакмица 2022:
Though the great song return no more
There‘s keen delight in what we have:
The rattle of pebbles on the shore
Under the receding wave.
Синан Гуџевић
Извор: Портал Новости
