Да ли је дословно истинита она пословица „о мртвима све најбоље“, односно зар је заиста нетактично критиковати рад и баштину покојника?
Писао сам на овом истом месту пре тачно седам дана о злоупотребама покојника непосредно након што умру. Питало ме на том трагу неколико читалаца да ли мислим да је дословно истинита она пословица „о мртвима све најбоље“, односно зар је заиста нетактично критиковати рад и баштину покојника. Наравно да то није нетактично јер цела цивилизација почива, између осталог, на ревалоризацији деловања значајних људи из прошлости. Оно што сам мислио ближе је неким старим обичајима који ближњима остављају неко време да се полако опросте од покојника. Као што постоји неписано медијско правило да се нова влада не критикује претерано у првих стотину дана њеног рада, тако је у културолошком смислу, и у хришћанству и у исламу на нашим просторима, примера ради, присутан обичај о четрдесет дана жаловања. Кад тај период прође, наравно да је критика било чијег јавног деловања сасвим легитимна.
(Зло)употребе баштине покојника
Постоје, међутим, и примери (зло)употребе баштине покојника који су умрли годинама и деценијама раније. То је нешто што је чувени чешко-француски писац Милан Кундера крстио „изневеравањем тестамената“. Неком се покојнику о овој или оној годишњици рођења или смрти тобоже одаје почаст, али се заправо покојниково дело користи у сасвим актуелној (дневно)политичкој борби, без претеране бриге за суштину тог дела.
У години на измаку навршио се тачно један век од рођења Душка Радовића, па се тим поводом у јавности о њему говорило више него обично. То је, наравно, добро. Сваки повод да се ствараоци његовог формата врате у центар пажње је добар. Размишљао сам, међутим, шта би неки пословични Марсовац, односно идеалтипски непознавалац лика и дела Душка Радовића могао закључити само из ритуалних призивања и мемоарских присећања његових пријатеља, колега и савременика. Тог елегантног и духовитог писца они су последњих месеци свели на пар цитата од којих је најфреквентнији онај „Помреше сви честити и поштени и нема више од кога да нас буде срамота“ те од њега малтене направили авангарду и претка опозиционих твитераша и редовних саговорника ТВ фељтона „Јунаци доба злог“.
Вредност великих писаца
То није Радовић кога сам ја читао и читам, али опет, помишљао сам, то и јесте вредност великих писаца: свако их може читати на свој начин. И не бих о овоме вероватно ни писао да током насумичног листања дневничке књиге коју волим, првог тома дневника југословенског и хрватског полонисте Здравка Малића, објављеног под насловом „Стазом поред друма“, нисам наишао на следећи пасус датиран трећег јануара 1987: „На радију Душко Радовић чита своје лирске афористичке минијатуре. Наравно: врпца, снимак. Радовић је најлирскији када призива пред очи призоре из малог вождовачког живота, с малим, обичним људима и њиховим оваквим и онаквим навикама, с њиховим малим поштењем, неприлагођеним и неприлагодљивим новом свијету. Да ли је потребно рећи да тог Вождовца у збиљи нема, да га можеш наћи само код Радовића. Можда је зато његов глас онако тужан и онако уморан. И онако… заносан“. У моменту кад Малић ово пише, Радовић је мртав већ дуже од две године, отуд оно „Наравно: врпца, снимак“. И раније је у свом дневнику Малић помињао Радовића, између осталог и непосредно након вести о његовој смрти у лето 1984. године. Ту наводи како је „Страшан лав“ био омиљена песма његовог сина током одрастања те да је у њиховој породици стих „нарогушен и љут сав“ постао скоро нека врста шифре. Нису у том смислу Малићи, наравно, били изузетак.
„Четрдесет пет изгубљених година“
Враћао сам се Малићевом запису о „најлирскијем Радовићу“ и питао се како је могуће да се оваква слика Радовића у српским медијима о стотој годишњици његовог рођења скоро потпуно изгубила. Чини ми се да је то зато јер највећи део наше јавности жестоко прецењује значај дневне политике. У овом тексту већ поменути писац Кундера ефектно се ишчуђавао над оним Чехословацима који су одмах од почетка деведесетих почели да трубе о „четрдесет пет изгубљених година“. Сам Кундера, писац који је почетком седамдесетих заиста морао да напусти свој град и своју земљу, на ту је епоху гледао објективније од оних којима у суштини није недостајало ништа. Он каже отприлике овако: они су имали своје послове, своје паузе и топле оброке, своје породице и децу, дечије вртиће и школе, своје љубавнице и викендице, шетње по парковима и вечери у кафанама уз велике пивске кригле, своја зимовања од Татри до Банског и своја летовања од Опатије до Макарске, политика их није интересовала, а кад је дошло до промене режима одједном им се читав дотадашњи живот учинио украден и скоро непостојећи.
Мали призори из малог живота
Имали су, наравно, и Чеси своје „Радовиће“, писце који су писали о „малим, обичним људима и њиховим оваквим и онаквим навикама, с њиховим малим поштењем, неприлагођеним и неприлагодљивим новом свету“ и колико год Кундера не био такав писац он својим сећањем брани и њихову баштину; није случајно да је баш он написао да је борба човека против моћи борба памћења против заборава, што је универзална дијагноза.
Излизана је стилска стратегија у којој се нагађа шта би тај и тај радио да је којим случајем жив, излизана је, кажем, а никад није било претерано ефектна и смислена. Међутим, ако бисмо покушали да наслутимо о чему данас пише онај ко ће за коју деценију евентуално бити проглашен наследником Душка Радовића, склон сам веровати да је то пре неки аутор који пише „мале призоре из малог живота“ неголи пак неки актер фејсбучке буке и твитерашког беса.
