U besedi, akademik Matija Bećković prisetio se kako je pre više od 60 godina u Francuskoj ulici, kod Narodnog pozorišta, rekao Branku Miljkoviću: „Najtalentovaniji je Mića Danojlić.“ Branko se saglasio i u prilog mojoj reči dodao nekoliko rečenica koje sam zaboravio. To mu je bilo još lakše priznati, jer Branko nije slovio kao najtalentovaniji nego kao najobrazovaniji. Mića je grunuo prvom knjigom i izazvao erupciju kao novi mladi vulkan koji je proradio u posleratnoj srpskoj poeziji… Recitovao na trgovima: „Idiote moj živote što si tako crn/ Kiša pada biće grada procvetaće trn“, urlao je prodavajući novine, nosio katanac zaključan kroz dve rupice na francuskoj beretki. Postao je i glavna zvezda dočekivana ovacijama na festivalima poezije.
Akademik se prisetio i kako je Danojlić opisivao svoje pesničke početke:
– Čupao sam se iz pomrčine postojanja, trzao sam se bez ikakvog plana, srljao sam grlom u jagode. Vrlo malo sam znao, ono najvažnije sam slutio, i, čini mi se, u suštini se nisam varao. Kako sam živeo, tako sam i pisao: u stanju zbrkanog uzbuđenja. Opijao sam se rečima, uzbuđivao ritmovima, i nisam se pitao koliko to što zapisujem može druge uzbuditi. I opet, bez obzira na vrednost ranih pesama, rekao bih da sam, sa stihovima i u stihovima, ponajmanje grešio. Kad bih mogao odrekao bih se ponečeg iz članaka, iz proze, iz praktičnog delovanja, od postupaka prema drugima. A pesma, pesma je uvek u pravu.
Svoju besedu Bećković je završio rečima:
Ko ga bude zamišljao po njegovoj rečenici, zamišljaće ga mirnog kao mramor, a ne kao jasiku koja treperi i kad drugo drveće miruje. Nahvatao se strahova koje je krio i od kojih je bežao. Izvor koji je zatrpavao svakojakim znanjima i drugim jezicima izbijao je na drugom mestu i nije mogao presušiti do poslednjeg daha, kao ni Savina voda na vrhu Durmitora. Slava Milovanu Danojliću, meteoritu koji je pao u Ivanovce 1937, a vratio se na nebo 2022. godine.
Izvor: Novosti
