Млада и лепа Вера истетовирала је на трбуху, изнад најинтимнијег дела, име младића којег је страсно волела, рашчанске легенде са улице. Чак и за најконзервативније Рашчане, овај неуобичајени гест представљао је искрени и аутентични доказ велике Верине љубави према свом драгану. Рашчанска лепотица је своју љубавну песму исписала у духу једног песника који је тврдио да се поезија мора писати на сопственој кожи, додуше на трбуху већ на челу.
…..Верин гест – ма колико био оригинално отелотворење оне истрошене шлагер фразе „само једном се љуби“– најоштрија је и најрадикалнија критика песништва као празног и непрестаног брбљања, као рутинске и занатске активности. Поезија се не може претворити у хлеб који се једе ни у ваздух који се удише; поезија никад неће – и не треба! – да прекрије стиховима небо изнад наших глава ни стазе ни поља испод наших стопала. Поезији припада само мало парче наше коже, на челу или испод пупка – готово да је свеједно. Записана тамо, једном и заувек, она се више не може дописивати, преправљати, брисати. На песницима је да дубоко промисле (или да то имају негде утиснуто у подсвести) шта ће на том одабраном парчету коже записати. Грешке се овде не могу исправљати.
…..Одрицања овде не важе. Ту грешку (уколико је то уопште била грешка) није могла да исправи ни Вера. Младић кога је страсно волела оженио се – из разлога који овде нису вредни помена – преко ноћи другом. Рашчанска чаршија, која је по навици неговала ту најзаводљивију лаж да се поезија пише непрестано, од првог до самртног даха, дочекала је овај неочекивани обрт са пакосним задовољством. Шта ће сад наша лепотица? питала се чаршија. Како ће наћи новог драгана, како ће му изродити кћери и синове кад се зна да је своју љубавну песму, непоновљиву, неизбрисиву, написала и посветила оном дрипцу, оној битанги који ју је бездушно оставио? Вера није нашла новог момка (уколико је и покушала да га тражи). Остатак живота провела је у горком уседелиштву, које је храбро и достојанствено поднела. Такав финале вероватно је и очекивала. Јер писање, право писање песнику не доноси ништа друго осим казне. Ту смо већ код познате приче да су богови немилосрдно кажњавали и сабраћу кад би покушали да божанско пренесу на људе и смртне љубимце кад би се занели идејом да се могу изједначити са становницима Олимпа.
Милисав Савић
Извор: Екерман
