
Жив сам. Или ми се бар тако чини. Одложио сам навијачку смрт за петак вече. Не знам да ли „орлови“ спадају у птице које „умиру пјевајући“ али вјерујем и надам се да Пиксијева селекторска прича неће бити испричана без гласа и без посљедње велике реченице. Гласне и јасне. Kао што и све више вјерујем да та реченица неће бити изговорена сад у петак, него у „тамо неком далеком“ полуфиналу овог Мундијала.
Али, брзо ћемо и то сазнати.
Док се фудбалери спремају за одлучујућу битку којој смо знали и датум и име и мјесто ево већ годину дана, од када је обављен жријеб, непријатељи фудбала разних фала и боја не мирују него се труде да разбију јединство тима бројним нефудбалским подметањима. И то – није први пут!
Још су 1974. године на мундијалу у Њемачкој репрезентивци СФРЈ након бриљатних игра у групи са Бразилом, били жртве прича о исплатама хонорара које су их просуле у наставку такмичења, и учиниле лаким плијеном наредних противника: три меча = три пораза.
У Шпанији 1982. године тим који се у групи квалификовао испред будућих свјетских првака Италијана, запео је против Сјеверне Ирске и Хондураса јер је настала свађа око патика: пума или адидас!?
Ивица Осим је плакао на једној од конференција за новинаре у Италији 1990, јер су му медији подметали некакво опијање у фудбалском кампу.
Радомиру Антићу су новинари једва дочекали грешке, а Муслин је смијењен прије него што је могао да оде на првенство за које се квалификовао са својом екипом.
Ево – дошао је ред и на Пиксија. Из приложеног се види да је мало ко издржао ове приземне и не-фудбалске ударе. Управо је Пикси спасао Осима у Италији својом генијалношћу. Може ли тај генијални нерв да помогне сада и њему лично?
Оливер Јанковић
