Lusail je od komada pustinje sa 20 konja i 70 kamila postao jedno od najbogatijih mesta na svetu. Protiv Brazila Srbija u Lusailu nije imala šanse, može li da se vrati na ovaj stadion da odigra novi, pravi meč generacije?
Gledajte u budućnost, sastaćemo se u budućnosti, vi i ja“. Lusail, danas drugi najveći grad u Kataru, zapravo je pre stotinak godina izabrao šeik Džasim bin Muhamed al Tani, otac-osnivač Katara i rodonačelnik vladajuće katarske porodice Al Tani. Imao je 56 dece – 37 ćerki i 19 sinova – a na njegov 146. rođendan na najboljem stadionu u Kataru igraće se finale Svetskog prvenstva.
U toj bliskoj budućnosti u finalu verovatno se neće sastati Brazil i Srbija, ali je po mnogo čemu i ovaj meč delovao kao putovanje u budućnost.
Gledao sam, pre ove, nekoliko utakmica na Svetskom prvenstvu u Kataru ali u odnosu na meč Brazil-Srbija sve to je delovalo kao Liga konferencija naspram Lige šampiona. Nezadovoljni navijač bi rekao da je takav bio odnos snaga i na terenu ali je još brutalnije bilo na tribinama.
Žuta boja dominirala je na svih 89 hiljada popunjenih stolica na Lusailu (rekord stadiona i Svetskog prvenstva do sada) izuzev tri velike crvene fleke koje su napravile hiljade navijača Srbije, i dve velike bele fleke, koje su obojili šeici u dve svečane lože ovog luksuznog stadiona.
Kraljevska loža, naravno, bila je namenjena pre svega za vladajuću porodicu Al Tani, iako su tu bili i članovi drugih moćnih porodica kao što je porodica Donalda Trampa, a na stadion se i iz drugih loža izlazi iz bogato ukrašenih restorana gde se sve vreme utakmice služe najkvalitetnija jela i pića (naravno i ona čija je zabrana pored LGBT prava postala tema broj jedan u brojnim moćnim zapadnim državama).
Navijati za Srbiju
Ono što je Brazil bio na tribinama – a svi osim nas Srba su navijali za Brazil – to je bio i na terenu. Brazil je jednostavno postao sinonim za fudbal i ako sam pomislio da je moguće da se ponovi situacija sa utakmice: Nemačka-Japan – da svi „neutralni“ gledaoci počnu da navijaju za slabijeg, ovde za to nije bilo šanse. Kako Kazemiro otme loptu našem veznom redu, Vinisijus prodre po strani, Nejmar ma samo pipne loptu ili padne, tako kreće huk od 70 hiljada ljudi koji svi vide loptu u golu Srbije. U takvom ambijentu nije lako igrati. Iako je to i velika privilegija.
Srbija je najveći tim na Svetskom prvenstvu; to bolje zvuči nego napisati tačno – najviši. Samo jedan igrač, Andrija Živković, niži je od 180 cm. Možda nam i to govori mnogo o budućnosti fudbala, ali brazilska brzina i tehnička superiornost jednostavno su nemilosrdna sadašnjost. I to ne samo za Srbiju, iz utakmice u utakmicu ćemo dobijati sve više dokaza za to.
Naravno da je na Srbiji sada da uoči svoje nedostatke a ne brazilske vrline, ali u njihovu odbranu mora da se kaže da oni protiv ovakvog protivnika još nisu igrali.
Ova utakmica nam je i dobra slika kako će Svetska prvenstva da izgledaju od sledećeg, 2026. godine. Naime, na njemu će učestvovati čak 48 reprezentacija, 16 grupa po tri države, od kojih dve najbolje idu u novu rundu, šesnaestinu finala. Baš kao sad. Srbija je izgubila od Brazila; ako izgubi od Kameruna ispada, ako pobedi (ili igra nerešeno) ide u šesnaestinu finala što će nam zapravo biti utakmica sa Švajcarskom.
I to nam postaje zapravo najvažnija utakmica na šampionatu. Meč sa reprezentacijom koja ima iskustvo i kontinuitet (samo jedno preskočeno veliko takmičenje u poslednjoj deceniji), ali koja nema bolje fudbalere od Srbije. Naprotiv. Kvalitet je na strani Srbije i imamo pravo da se nadamo povratku u Lusail, u ovu katarsku budućnost jer bi onda tu trebalo da igramo utakmicu osmine finalu protiv pobednika grupe H – Portugala ili Urugvaja, možda i Južne Koreje. I to će, a ne Brazil, biti zapravo meč generacije Stojkovićeve reprezentacije. I to će biti fer ispit.
Čekajući šeikov rođendan
Lusail jeste Katar budućnosti jer je zapravo reč o potpuno novom gradu, deo projekta „Katar 2030″. Lusail je zamišljen kao grad od 200 hiljada stalnih stanovnika, 170 hiljada radnika „na privremenom radu“ i 80 hiljada gostiju ili turista. A sve je to deo projekta vrednog 45 milijardi dolara, koji je otpočeo pre samo 20 godina.
„Projekat“ je počeo 1903, kad je šeik Džasim Al Tani stigao u ovaj deo pustinje i krenuo da gradi tvrđavu za sebe i svoje pleme. Britanski istoričar i ovdašnji kolonijalni upravnik Džon Gordon Lorimer je o Lusailu 1908. godine pisao:
„Selo na istočnoj obali Katara, oko 15 milja severno od Dohe. Lusail se sastoji od oko 50 velikih kuća od kamena i blata, selu pripada devet čamaca za „lov na školjke“, dva druga morska plovila i tri ribarska čamca. Transportne životinje su 20 konja i 70 kamila. Šeikova kuća se nalazi oko 200 metara južno od sela: predstavlja četvorostranu, visokozidanu građevinu od kamena i gipsa, uz koju se graniči nekoliko dvorišta i pomoćnih kuća i mala džamija. Iz ljubaznosti se zove tvrđava, ali ne sadrži oružje.“
Šeik Džasim, koji je sahranjen u Lusailu 1913, naravno da nije mogao da zamisli u šta će da se pretvori ovaj komad pustinje a kamoli da izgovori poznatu Điniđićevu rečenicu: „Gledajte u budućnost, sastaćemo se tamo vi i ja“.
Jer, 114 godina kasnije Lusail je jedno od najbogatijih mesta na planeti; mesto gde će se, na šeikov rođendan, igrati finale Svetskog prvenstva u fudbalu, mesto gde se održavaju trke Formule 1 i moto GP šampionata. Nadamo se i mesto gde će ponovo, u pravom meču generacije, igrati i fudbalska reprezentacija Srbije.
Gorislav Papić
Izvor: RTS OKO
