Опсесија Групе Г7 да изолује и/или обузда главне евроазијске играче извесно ће се окренути против Г20, што на крају може довести до изолације саме Г7 услед привлачности и снаге БРИКС-а
Искупљујући квалитет напетог скупа Г20 на Балију – под похвалним вођством индонежанских домаћина – је што је прецизно показао у ком смеру дувају геополитички ветрови. То је сажето у дуго очекиваном и најављиваном сусрету председника Кине и САД – најважнијем билатералном сусрету 21. века – и завршној изјави скупа Г20. Главна тема на скупу био је рат у Украјини, о чему говори и хитни састанак који су сазвале САД поводом оног што ће се испоставити као украјинска ракета која је пала на пољску фарму убивши двоје људи, а не почетак Трећег светског рата, како су хистерисали неки таблоиди.
На њему није било дословно никог са Глобалног Југа, а једини учесник из Азије био је вазална држава Јапан, члан Г7.
Као допуна за ову разједињену слику, и злослутни Мајстор из Давоса, Клаус Шваб, још једном је одглумио негативца из филмова о Џемсу Бонду на Б20 Бизнис форуму, на којем је опет покушао да прода свој план Великог ресета и „реконструкције света“ уз помоћ пандемија, глади, климатских промена, сајбер напада и – наравно – нових ратова. А онда су, као да и само ово није било довољно злослутно, Давос и Светски економски форум обзнанили нови налог Африци – која на самиту Г20 није ни имала представника – да треба да плати 2,8 трилиона долара (2.800 милијарди!) као своју „обавезу“ преузету Париским споразумом о смањењу емисије гасова стаклене баште.
Опадање Групе Г20 какву смо до сада знали
Озбиљна пукотина између Глобалног Севера и Глобалног Југа, која је на Балију постала тако очигледна, већ се могла назрети у Пном Пену, где је Камбоџа била домаћин Самита држава Источне Азије током прошлог викенда. Десет чланова АСЕАН-а изјаснило се да немају намеру да прате Америку и Г7 у колективној демонизацији ни Русије ни Кине. Земље Југоисточне Азије нису нимало одушевљене ни Индопацифичким економским оквиром, ИПЕФ (Indo-Pacific Economic Framework) у режији САД, који ће постати небитан у смислу успоравања кинеске трговине и комуникацијских веза широм Југоисточне Азије.
Има и горег. Самозвани „лидер слободног света“ избегава да се појави на предстојећем изузетно важном самиту Економске сарадње Пацифичке Азије (АПЕК, Asia-Pacific Economic Cooperation) у Бангкоку.
За осетљиве и софистициране културе Азије ово је равно увреди. АПЕК, основан још 1990. ради унапређења трговине широм рубне зоне Пацифика, бави се озбиљним питањима, а не американизованом „индопацифичком“ милитаризацијом. Та је увреда сасвим на трагу оне претходне Бајденове брљотине кад је на самиту у Пном Пену камбоџанског премијера Хун Сена назвао „премијером Колумбије“.
Ред за приступање БРИКС-у
Није погрешно већ данас закључити да је Г20 на путу без повратка да постане ирелевантна. Чак и пре овог самита је, на таласу самита земаља Југоисточне Азије – у Пном Пену, на Балију и у Бангкоку – Лавров већ најавио шта следи поменувши да се „више од 12 земаља“ пријавило за чланство у БРИКС-у (Бразил, Русија, Индија, Кина, Јужна Африка). Иран, Аргентина и Алжир су своје захтеве и службено предали: Иран је, уз Русију, Индију и Кину већ део Евроазијског квада (четворке која нешто значи). Турска, Саудијска Арабија, Египат и Авганистан су изузетно заинтересовани да се и сами учлане. Индонезија је своју пријаву предала на Балију. А ту је и следећи талас – Казахстан, УАЕ, Тајланд (можда свој захтев преда већ овог викенда у Бангкоку), Нигерија, Сенегал и Никарагва.
Битно је нагласити да су сви поменути већ слали своје министре финансија на Дијалог о проширењу БРИКС-а (BRICS Expansion dialogue) маја месеца ове године. Кратка али озбиљна процена кандидата открила је изненађујуће јединство у различитостима. Лавров је и сам већ нагласио да ће за пет постојећих чланова БРИКС-а бити потребно времена да темељно анализирају огромне геополитичке и геоекономске импликације проширења до изједначења по величини са Г20 – али без иког из колективног Запада.
Оно што је свим горе поменутим кандидатима заједничко јесте поседовање огромних резерви природних ресурса: нафте и гаса, драгоцених метала, ретких елемената, ретких минерала, угља, сунчеве енергије, дрвета, пољопривредног земљишта, риболовних зона и питке воде. То су кључни елементи у пројектовању будуће заједничке резервне валуте засноване на ресурсима ради заобилажења америчког долара. Претпоставимо да ће се конфигурисање и постављање на ноге БРИКС+ постићи најраније 2025. То би представљало око 45 одсто потврђених светских резерви нафте и преко 60 одсто потврђених светских резерви гаса (што ће се знатно увећати придружи ли се и гасом богата република Туркменистан). Њен укупни бруто домаћи производ би, по данашњем курсу, износио око 29,35 хиљада милијарди долара и био би много већи него код САД (23 хиљаде милијарди долара) а више него дупло већи од оног ЕУ (14,5 хиљада милијарди, у опадању). Садашње стање је да БРИКС има 40 одсто светског становништва и 25 одсто светског БДП-а. БРИКС+ би окупио 4,257 милијарди људи, тј. више од половине укупног становништва у свету.
Иницијатива Појас и пут прихвата БРИКС+ у своје окриље
БРИКС+ ће тежити повезивању са читавим лавиринтом различитих институција. Најважније од њих су Шангајска организација за сарадњу (ШОС), и сама са подужим списком играча који и сами имају жељу да постану њени пуноправни чланови, стратешки важан ОПЕК+, de facto предвођен Русијом и Саудијском Арабијом, и иницијатива Појас и пут, кинески свеобухватни оквир за трговину и спољну политику за 21. век. Ваља нагласити да су се од самог почетка у Појас и пут укључили сви битнији азијски играчи. Ту су и блиске везе са БРИКС-овом лепезом регионалних трговинских блокова: АСЕАН, Меркосур (Аргентина, Бразил, Парагвај и Уругвај), Савет за сарадњу у Персијском заливу (GCC – Gulf Cooperation Council), Евроазијска економска унија (ЕАЕУ), Арапска трговинска зона (Arab Trade Zone), Област слободне трговине на афричком континенту (African Continental Free Trade Area), карипска ALBA, јужноазијска SAARC (Авганистан, Бангладеш, Бутан, Индија, Малдиви, Непал, Пакистан и Шри-Ланка) и на крају, али не и најмање важно, Регионално свеобухватно економско партнество (Regional Comprehensive Economic Partnership – RCEP), највећи трговински споразум на планети, у који су укључене скоро све земље иницијативе Појас и пут.
БРИКС+ и Појас и пут иду у пару где год се погледа – од западне преко централне до југоисточне Азије (нарочито Индонезије и Тајланда). Ефекат умножавања имаће кључну улогу у ширењу, јер ће чланице иницијативе Појас и пут неминовно привлачити нове кандидате и за БРИКС+. То ће неизбежно довести до следећег таласа проширења БРИКС+, тако да ће се, надајмо се, скоро извесно прикључити и Азербејџан, Монголија и три земље Централне Азије ( (Узбекистан, Таџикистан и гасом богати Туркменистан), Пакистан, Вијетнам и Шри Ланка, а у Латинској Америци и крупан контигент држава попут Чилеа, Кубе, Еквадора, Перуа, Уругваја, Боливије и Венецуеле.
У међувремену ће улога нове развојне банке БРИКС-а (New Development Bank – NDB), као и Азијске инфраструктурне инвестиционе банке (Asia Infrastructure Investment Bank – AIIB) под кинеском управом бити додатно проширена – координишући инфраструктурним зајмовима широм читавог спектра, јер ће БРИКС+ све више одбацивати диктате ММФ-а и Светске банке под доминацијом Америке. Све наведено тек је скица ширине и дубине предстојећег геополитичког и геоекономског престројавања, утичући на сваки аспект светске трговине и ланце набавке. Опсесија Групе Г7 да изолује и/или обузда главне евроазијске играче извесно ће се окренути против Г20, што на крају може довести до изолације саме Г7 услед привлачности и снаге БРИКС+.
Извор: Стање ствари
