Зато каже: „Лажив св`јете, мој лијепи цв`јете“, речи које, поред свог дубоког смисла, звуче и за уво као музика виртуозове виолине“. Па ипак, ако би просјечан читалац овдје стао, остао задивљен пјесничким исказивањем парадоксалне људске позиције на земљи, задивљен сликом распећа душе између свјетске лажи и божанског цвијета, Миланковић хита даље, крају пјесме, схватајући да Марков посљедњи подвиг: бацање будзована у море с „Урвине планине“, заправо јесте суштински важан за разумијевање пјесме. Марково одбацивања оружја могло би се схватити као увиђање таштине и сопствене грешности, као посљедњи јуначки агон који херој мора да положи пред Богом, јер то је цијена измирења са собом.
У позним годинама Милутин Миланковић маниром врсног тумача књижевних текстова анализира јуначку пјесму „Смрт Марка Краљевића“: „Сада, када сам, ево у старим годинама, узео наше народне песме у руке, осетих њихову свежину, и оне ми разгалише душу. То сам најјасније осетио на песми о смрти Краљевића Марка коју сматрам за најлепшу нашу народну песму и за дело генија“, пише Миланковић у свом есеју. (Сам есеј, колико знам, никада није објављен, али имао сам прилику да га прочитам благодарећи Александри Нинковић Ташић, која га је избавила из архивске тамнице.)
Колико Миланковићев есеј о Марку Краљевићу плијени пронициљивим тумачењима, толико мотивише читаоца да уочи регистар интимних филозофских и религијских питања што су професора Небеске механике окупирала, заправо, од раног дјетињства, од времена када је почео да размишља „у ритму епског десетерца“.
У аутобиографском роману „Кроз васиону и векове“ Миланковић пише о томе како је у раном дјетињству искусио „страх Господњи“, док би се његов заборављени есеј о Марку могао разумјети као одгонетање тог старог страха, као увиђање зашто је страх Годподњи почетак мудрости. Том помишљању доприноси и један научников породични memento, што је вратио у позне његове године интересовање за први филозофски проблем који се у његовој дјечачкој глави настанио, постајући, изгледа, његовим основним онтолошким подстицајем да заплови у просторе космичких тајни, не само кроз физику и математику, него и кроз српску јуначку поезију. „Песма о Краљевићу Марку које ми је читао мој отац још пре но што сам умео читати, знао сам наизуст још у том раном детињству и задржао их дуго у памети. Ту почеше бледети када се у току живота упознах са најлепшим песничким делима светске књижевности које сам читао толико пута да сам велике делове Гетеовог ՚Фауста՚, Шилерове баладе, Виландровог ՚Оберона՚, Ламартинове ՚Медитације՚, Иговљеве оде и баладе, знао, мал`тене, од речи до речи.“
Откривање божанске мудрости Миланковић развија анализом два препознатљива стиха пјесме о смрти Марка Краљевића: „Ја од бога, од старог крвника“; „Лажив св՚јете, мој лијепи цв՚јете“ ‒ чиме неосјетно, можда мимо свјесне намјере, својим интрепретативним чином дај кључ за разумијевање теодицеје у епском кључу. Вила посестриме открива, наиме, Марку да ће он ускоро умријети, али не „од оштре сабље“, нити „од топуза ни од бојног копља“, већ „од Бога, од старог крвника“.
Предосјећање смрти као тема пјесме отворило се истовремено и као предосјећање сопствене смрти, као лабудова пјесма Милутина Миланковића. Док се Миланковић у свом дјечаком, нејaсаном и мутном поимању страха Господњег спасавао бјежањем у своју собу, у позним годинама се смиреношћу и зрелошћу старца суочио са конкретним питањима и одговорима: „Запитајмо се да ли се у добу када је наш песник ову своју песму испевао и гудио је на народним зборовима око цркава и манастира, ико други смео усудити да изговори речи због којих би у побожном хришћанском свету био каменован или отишао на ломачу? Откуда му таква слободоумност? Но замислимо се у његовом положају. Он је несумњиво рођен видовит, а одрастао ваљда и у бољим приликама, иначе не би стекао образовање којим је очигледно располагао и постао песник овакве величине. Вероватно је у својим млађим годинама ослепео од болести богиња. Па зар је чудо, да, иако је веровао у Бога, назвао га крвником!“. Тумачили су бројни књижевни ауторитети проблем именовања Бога „крвником“ у Вишњићевој пјесми, налазили да је то остатак неке митске, паганске, старине, што све има своју оправданост. Но, Миланковић је убједљивији тумач, јер не занемарује да је ову пјесму Вуку испјевао један слијепи гуслар, Филип Вишњић. Та несретан судба је толико несретна и страшна да допушта пјеснику право да похули, и Бога назове „крвником“. То је типично епско право, супрематија. Ако се присјетимо старозаветног Јова, онда није далеко ни од хришћанства.
Миланковић темељније залази у домен саосјећања са српским Хомером, јер тачно апострофира и други стих који илуструје парадоксалност земног живота: „Наш песник видео је у младости својој, пре но што је ослепео, све лепоте природе и живог света и осетио их, својом песничком душом, више но ико. Али се тај свет за њега угасио. И зато каже: „Лажив св`јете, мој лијепи цв`јете“, речи које, поред свог дубоког смисла, звуче и за уво као музика виртуозове виолине“. Па ипак, ако би просјечан читалац овдје стао, остао задивљен пјесничким исказивањем парадоксалне људске позиције на земљи, задивљен сликом распећа душе између свјетске лажи и божанског цвијета, Миланковић хита даље, крају пјесме, схватајући да Марков посљедњи подвиг: бацање будзована у море с „Урвине планине“, заправо јесте суштински важан за разумијевање пјесме. Марково одбацивања оружја могло би се схватити као увиђање таштине и сопствене грешности, као посљедњи јуначки агон који херој мора да положи пред Богом, јер то је цијена измирења са собом.
Милорад Дурутовић
Извор: Фејсбук
