Кроз читање се обликује наш карактер. Књижевност нас наводи на проживљавање разних догађаја и сусрета са ситуацијама које можда не бисмо доживели у стварном животу. Књижевни ликови су често јединствени и непоновљиви, а таквим их граде писци. У исто време, подсећају нас и на важност исказивања наше аутентичности. Аутентичност је једна од главних карактеристика појединих писаца и њихових дела. Али шта уопште значи бити аутентичан и који домаћи писци су препознати као такви?
„То је веома добро питање – Лајонер Трилинг је написао целу књигу о томе како је овај појам настао, али, заправо значи у извесном смислу речи бити непоновљив, јединствен, свој, прави, вредан. Треба бити аутентичан као што су аутентична уметничка дела“, рекао је проф. Александар Јерков, књижевни критичар
Истиче да су Његош, Вук, Доситеј и Стерија у једном преломном тренутку четири врхунска класика 19. века, а Црњански и Андрић неприкосновени писци 20. века, док бисмо о другима још могли да расправљамо, али Киш, Пекић, Павић, Меша Селимовић, Владан Десница, Миодраг Павловић, Иван Лалић, Настасијевић, Дис, Ракић. „И међу нама данас има писаца који би то могли бити, у овом часу можда највише Горан Петровић, али има и песника које ми још можда нисмо чули, а њихов глас је ту. Уз појам аутентичности често се везује истина у књижевним делима, али и у стварном животу. Читајући, поистовећујемо се са књижевним ликовима, па нас тако књижевност наводи на преиспитивање стварности и сопствене аутентичности“, рекао је професор Јерков.
Додаје да се од Аристотела до данас о томе расправља интезивно, шта је уопште истина у књижевном делу и можда је најближе разумевању тога да је истина која је у књижевном делу, а не истина која је изван књижевног дела један моћан начин да се човек сусретне са самим собом. Зато је аутентичност друго име за уметничку истину која у књижевном делу постоји.
„Књижевност нас учи свему ономе што другде не можемо да научимо, учи нас томе да ми нисмо само једноставна, рационална бића, да нисмо само службеници, грађани, да нисмо само поданици, чланови породице, да нисмо само деца или родитељи него да смо више од свега тога и све то у исто време. Зато књижевност има неку посебну врсту снаге, она испуњава симболичке моћи човекове уобразиље и маште – то је велика ствар“, закључио је проф. Александар Јерков, књижевни критичар. Неоспорно је да нас бављење књижевношћу подстиче да промишљамо, али и да искажемо нашу аутентичност.
Извор: РТС
