Највољенији, најдуховитији, безвремени и свевремени чика Душко, ове би године навршио стоту, а све што је његов генијални ум смислио, изрекао, исписао остаје вечно актуелно, једнако дирајући све нас, од седам до 107, терајући нас да се засмејемо – слатко или помало горко, да се запитамо, преиспитамо, замислимо…
Један од кључних, можда најлепши догађај уприличен поводом великог јубилеја, и вероватно најлепши рођендански поклон од стогодишњака Душка за све нас – јесте капитална монографија насловљена „100 година Душка Радовића“ у издању куће Mascom.
Ову посве јединствену књигу – с обиљем до сада необјављених Радовићевих текстова, цртежа, бележака, архивске грађе, фотографија и меморабилија – приредила је Зорица Хаџић, а сарадници и својеврсни коаутори су Душанов син, редитељ и сценариста Милош Радовић, те академик и песник Матија Бећковић, дугогодишњи најбољи пријатељ Душков, са којим дели и датум рођења – 29. новембар.
– Са Матијом, који се нашао у улози наратора који води читаоца кроз књигу, дакле једне врсте водича, Зорица је специјално за ову прилику направила петодневни интервју – открива Душков син Милош. – Интегрални транскрипт тог разговора провучен је попут својеврсног водича кроз целу књигу. Матија је свих пет дана говорио о Душку, о својим успоменама на њега, о дружењу и заједничким рођенданима, о томе шта је тата значио у књижевности за децу и одрасле… Предложио сам, а ауторка одабрала Матију за наратора јер је он био најбољи Душков друг. Ако неко зна нешто о Душку, то је онда Матија, односно, он о Душку зна баш све.
На питање да ли је отварање породичних архива, на којима се монографија заснива, донело какво изненађење и за њега самог, Милош Радовић одвраћа:
– Та документација, односно врло разноврстан материјал, стајао је код мене али га дуго нисам видео – просто, нико га од мене није тражио, нити ме је ико подсетио на то. Ту има много ствари које Душка представљају приватно, ту су писма упућена мојој мајци, мени, пријатељима, истомишљеницима и неистомишљеницима, полемике са књижевним ствараоцима његовог времена… Све у свему, врло интересантан материјал који досад није објављен.
Поред породичних фотографија, Душкове преписке са Бећковићем, Милованом Данојлићем, Владимиром Миларићем, Стеваном Пешићем, Драганом Бабићем, Драганом Марковићем, директором Студија Б, ту су и писма која су деца писала Чика Душку као некад давно Чика Јови Змају, сећања Душановог брата Бране Радовића који, нажалост, није дочекао објављивање ове књиге, писма која је отац упућивао Милошу у војску 1980…
Радовић истиче да је, с ове дистанце, на основу очеве преписке коју је изнова ишчитавао, закључио како се, иза тог неретко мргудног лица Душка Радовића, у ствари крио један врло нежан човек.
– И то је оно лепо, то је нешто што ће се верујем свакоме допасти, читалац не мора да буде Душково дете да би то доживео – прича син славног писца, који је Зорици Хаџић проследио комплетан материјал, да би се она бавила одабиром онога што ће бити пласирано у књизи:
– Дао сам Зорици све, она је урадила највећи и најбољи посао и мислим да је успела да направи веома интелигентну композицију књиге, коју можете да отворите на било којој страници и читате са уживањем, откривајући неког новог Душка, а опет има континуитет кроз његов живот и догађаје.
Оно што сваког потенцијалног читаоца или особу која кани да проучава Душкову оставштину интригира, јесте питање – има ли у овој књизи необјављених дела, из рукописа које је Радовић оставио за собом?
– То су углавном татине преписке, али постоје и неке ствари које нису објављене, идеје за песме, позоришне комаде, и нешто посебно занимљиво а што никад није виђено и непознато је јавности: Душкови цртежи, који илуструју целу књигу… – прича Милош, и додаје:
– За двеста година, када неко буде проучавао Душка, ова монографија ће се сигурно показати као врло битна књига.
Милош Радовић открио нам је и да је замолио Ољу Бећковић, која је Душка познавала од најранијег детињства као најбољег пријатеља свог оца Матије, да нешто исприча за ову књигу:
– Испричала је како су њу и сестру близнакињу Људмилу свакога лета Матија и Вера водили у Никшић и остављали на месец дана код родбине. Било им је тамо страшно досадно, све док Душко није почео да им пише и шаље разгледнице, у којима им је поручивао: „Послаћу по динар свакоме ко ме буде сањао тамо у Никшићу“. И онда су оне почеле стално да пишу Душку „Сањале смо те ноћас, сањале смо те ноћас“, а он би на разгледнице лепио по динар за сваки тај сан и слао им. И од четрдесет или педесет тих разгледница са динарима, баш свака им је стигла у Никшић, нико никад није одлепио нити једну пару. Зато сам на крају књиге под паролом „Свако има неког кога нема“ објавио моју фотографију, са теглом у коју сам потрпао све те динаре, да се зна да смо и ми сањали Душка док смо радили на овој књизи.
Промоција у позоришту
Монографија на 508 страница, коју су мајсторски дизајнирали славни наш дизајнер Славимир Стојановић Футро и редитељ и креативни директор РТС Борис Миљковић, а чији је приређивач др Зорица Хаџић, професорка Филозофског факултета у Новом Саду и управница Рукописног одељења Матице српске, прву промоцију (после сајамске, на штанду спонзора Поште Србије) имаће на Душков (и Матијин) рођендан, 29. новембра, у Малом позоришту „Душко Радовић“.
Извор: Новости
