Partizan je ulaskom u šesnaestinu finala Uefine Lige konferencija ostvario cilj, ali je propustio prečicu za osminu finala, jer je podlegao svojim starim slabostima
Kad god neki naš tim, bilo reprezentacija, bilo klub, prođe kroz međunarodno fudbalsko sito, onda je to ogroman uspeh. Tako je i s predstojećim Partizanovim prolećem u Ligi konferencija. Još kad se ima u vidu da je baš on iz kolone, koja će da nastavi reli po Starom kontinentu, istisnuo bunesligaša…
Keln, doduše, nije Bajern, ali zatočnik Nemačke, ma ko to bio, uvek je div nad divovima. A germanskom jarcu su „crno-beli” odsekli jedan rog u Nemačkoj, a drugi u Humskoj. To su ne samo najvredniji trofeji u ovom njegovom evropskom pohodu, nego i kladenac nadahnuća ne samo za njih, već i za sve u našem fudbalu.
Ali, kao što kad je loše ne treba da se vidi samo crno, tako ni kada je dobro ne treba da se primećuje samo ružičasto. Prolaz u šesnaestinu finala Lige konferencija jeste dobro, ali nije odlično! I koliko su okršaji s Nemcima pokazali da ovaj Partizan može da zadivi, i to ne samo jednom, toliko i rezultat po meri protiv Slovackog ne sme da prikrije stare slabosti.
Česi, bez teorijskih izgleda da se maknu s poslednjeg mesta, u Beogradu su, što im služi na čast, igrali kao da im je život u pitanju. Partizan, u prilici da pobedom zaobiđe šesnaestinu finala s neizvesnošću, koju ona nosi, i prečicom ode u osminu finala, nije umeo lako da iznese ulogu u kojoj se našao (kao prošle godine s Anortosisom). Pogotovo je u drugom poluvremenu bilo razdoblja strave pred njegovim golom.
To kao da nije bio onaj tim, koji je, recimo, baš to Slovacko, od koga je u Uherskom Hradištu gubio s 2:0 i imao igrača manje, nokautirao u drugom poluvremenu, ili Nicu, posle njenog munjevitog vođstva u Beogradu, saterao u ćošak. Sada ni u Francuskoj, ni kao domaćin Česima, nije bio načisto kako da ubere slatku voćku, koja mu je već bila u rukama.
Svoju novu vrlinu, ispoljenu u onim evropskim bitkama pre ove dve poslednje, Partizan nije ponovio. Krojf je nekada zamerao našim fudbalerima što nisu u igri i oni kod kojih nije lopta. Kad su „crno-beli” stizali da podmetnu sebe za saigrača, kada su bili britki na svakom delu polja, kad ih je na najveće napore gonila neugasiva želja da pobede, ličili su na tim iz najjačih evropskih liga.
Priče o premoru zbog nagomlanih utakmica trebalo bi jednom za svagda da se izbace iz razmatranja. Onima, koji to ne mogu da podnesu, nije mesto u klubovima, koji vide sebe u Evropi. Isto tako je bespredmetno pravdanje velikim pritiskom zbog značaja utakmice. Drugačije nije moguće, jer „ne može se carstvo zadobiti na dušeku sve duvan pušeći”. Uostalom, Partizan je mogao sve da proćerda, iako, recimo, u Nici nije imao nikakvo breme, ali je i tamo umesto da bude ljuti ris bio bezubi lav, dok se protiv Slovackog nije usudio da zagrize onu slađu tortu.
Neverovatno je, na primer, kako je golman Popović spasao svoj tim da ne primi autogol, ali i zašto je „balon”, koji mu je išao u ruke. kratko „izboksovao ”pred sebe, pa je primio gol. Isto tako Petrićev potez da stanji vezni red i uvede i drugog napadača kad njegov tim vodi. Njegovi alhemičarski potezi jesu donosili i veće blago od očekivanog, ali nisu baš uvek i profitabilni. Od kako je preuzeo Partizan, a tada je to izgledalo pre kao ludost, nego kao hrabrost, vidljivo je da napreduje kao trener. Cilj će, i njegov i klupski, da bude ostvaren kad proleće u Evropi ne bude ravno zgoditku na lutriji i „crno-belima” predstoji rad na tome.
Ivan Cvetković
Izvor: Politika
