Vrednost Mihizovog literarnog opusa mnogo je veća nego što se u ovom trenutku možda misli. Knjizi svojih drama Borislav Mihajlović je dao naslov Izdajice.
U dramskom radu ga je privlačila tema izdaje i izopštenosti. Privlačili su ga karakteri koji uporno idu u suprot oficijelnim tokovima, oni koji rado prihvataju nametnute uloge otpadnika. Ili ovu ulogu za sebe sami biraju.
Pisac je govorio o tome: „Knjigu svojih drama izdajem pod naslovom Izdajice jer je mene, u dramskom radu, uglavnom zanimao čovek, uhvaćen u kljuse istorije, čovek fanatizovan, snažan, koji nužno u svojoj delatnosti životnoj mora, kad tad, da izda ili sebe ili da izda druge“.
Mihizove drame treba čitati, igrati, gledati. U njima je dovoljno ličnog i opšteg – da svakoga mora zasvrbeti ili zaboleti.
Forma koju Mihiz u svojim dramama preuzima je suđenje ljudima i događajima iz istorije srpskog naroda. Njegove drame osvetljavaju junake koji postaju igračke u igrama istorije i sudbine.
Govoreći o uzletima i sunovratima svojih likova, Mihiz otkriva sudbine ljudi koji su išli ispred svog vremena, pri čemu pisac ne daje definitivne sudove o krivici i kazni. Zaključke je ostavljao svom čitaocu, reditelju, glumcu i gledaocu.
Režirajući Mihizovu dramu Banović Strahinja u Narodnom pozorištu Priština (2018.), želeo sam da postavim pitanje: „Šta je to sumnjivo u heroju?“.Mihizov Strahinja nije „netko“ kao što je to Strahinja iz narodne poezije, netko „da takvoga ne ima sokola“.
On se sukobljava sa silnim Vlah Alijom, pobeđuje ga, ali to ne vidimo na pozornici. Strahinja o tom boju kaže nekoliko šturih rečenica. On se sukobljava i sa svojom tazbinom – Jugovićima.
Centralni sukob iz narodne pesme u drami se svodi na prepirku u kojoj šurak vređa Strahinju da je slabić i kukavica. Strahinja se u drami usprotivljuje osudi koju braća izriču sestri, Strahinjinoj ženi. To, međutim, čini razumevanjem a ne nasiljem.
Strahinja ima razumevanja za ženu koja je ne samo napustila muža i svojevoljno otišla sa turskim razbojnikom, već je tog muža pokušala da ubije dok se on borio na život i smrt kako bi je izbavio od otmičara.
Mihiz je izjavio da je hteo „jednu priču o heroizmu da preobrati u jednu dramu o problemu izdaje i nemogućnosti da se sudi.“
Strahinja će potom otići na Kosovo, ginuti i ruke mu neće zadrhtati, ali to neće činiti iz strasne želje za podvigom i junaštvom, nego zato što je to „njegov posao“, njegova obaveza , a on je čovek koji svoju dužnost obavlja časno i do kraja, koji „što može, to i hoće“. On nije pokretač i nalogodavac, već izvršilac naloga, oruđe.
„Ličnosti“ za ulogu tiranina danas nije teško naći; a većina aheroičnih heroja, onih koji ne traže ništa do svoj život i koji su nespremni da sude i prave istoriju – oni će svojom spremnošću na izvršavanje zadataka, čak i ubistva, svojim razumevanjem za sve, podržati tiranina dok je na vlasti. Pišem ovo u vremenu kada je čitavom ljudskom rodu smrt ponovo za vratom.
Mihiz je u prethodnom veku bio ljutiti i svadljivi srpski nacionalista. Kada su političari od srpstva napravili profitabilan biznis i udarili u ratne doboše, Mihiz je istupio sa zahtevom za potpuni preobražaj srpske države i razumevanje onih koji su u vremenu zla postali neprijatelji srpskog naroda.
Verujem da njegova upozorenja iz mračnih vremena, odjekuju i u današnjem vremenu besa. Po tome je Mihiz i danas naš savremenik.
Izvor: Nebojša Bradić/RTS
