У овим пандемијским, да не кажем, демократским временима, механика политичких тамница из претходног вијека попримила је далекосежан ефекат, излила се као канализација преко затворских зидина, па сада умјесто непријатеља чекамо спаситеље да заврну фекалне вентиле. Судећи па америчким филмовима, спаситељи човјечанства увијек стижу на вријеме.
Када се сусретну два филмска јунака у српском филму „Професионалац“, када се, наиме, нађу лицем-у-лице бивши професор, а потоњи писац и боем Теодор Теја Крај (Бранислав Лечић), и бивши агент српске службе безбједности, потоњи таксиста Лука Лабан (Бора Тодоровић), први јунак бива шокиран реликвијама сопствене прошлости које из огромног кофера вади бивши агент Службе – Лабан.
Чак и најинтимније сфере посљедње декаде Теодоровог живота похрањене су у том коферу, који заправо функционише као складиште помраченог ума психопате Лабана.
Лик „професионалца“ Луке Лабана могао би послужити као школски примјер „савршене“ уније нарцизма, макијавелизма и психопатије, тзв. мрачне тријаде. Када се, дакле, ове три тамне потенције личности укрсте у једном човјеку, добијамо „саврешеног“ агента Службе − уходу, утвару, авет, предаторску љуштуру која једино може да се попуни злостављањем, контролисањем, упадањем у свијест, интимност и душу других људи, што имају способност отпора, аутентичности, креације, хуманости, емпатије, солидарности, непристајања на покорност и послушност били каквом идеолошком интересу.
За посједнутог агента потпуно је свеједно да ли свој злостављачки апетит генерише из „Центра за безбедност града“ или из свог такси возила, јер он није жртва политичке индоктринације, већ је политичка инфраструктура за њега само параван, „сигурна леђа“, како би свој терор могао да спроводи без икакве санкције.
Ако се присјетимо филма „Балкански шпијун“, такође, рађеног по тексту Душана Ковачевића, видимо да ни сопствена породица није више него инфраструктура, средство, алат помоћу којег агенти Службе злостављају сваког ко се покаже као подесна врећа за иживљавање.
Сличним психопатским и социопатским јунацима обилује и књижевна продукција из последњих пет или шест деценија. Није случајно дабоме. Посебно је Борислав Пекић у својим мемоарским текстовима тежио да ухвати некако у појмовни оквир, како их сам назива, „Велике и Мале сотоне“ наших дана. „Затвор живи“, вели Пекић, „у константном опсадном стању и страху од непријатеља. Не тврдим да њих нема. Ако ћемо право, у затвору само непријатеља и има. У том, дакле, погледу управа не греши и њен је опрез разумљив. Оно у чему греши је убеђење да је тај непријатељ опасан. И увек непријатељски активан. То није случај.“
Па ипак, у овим пандемијским, да не кажем, демократским временима, механика политичких тамница из претходног вијека попримила је далекосежан ефекат, излила се као канализација преко затворских зидина, па сада умјесто непријатеља чекамо спаситеље да заврну фекалне вентиле. Судећи па америчким филмовима, спаситељи човјечанства увијек стижу на вријеме.
Милорад Дурутовић
