Гордост, схваћена у хришћанском смислу ријечи – као смртни гријех, као мати сваког другог гријеха − и нарцисоидност, схваћена у клиничком смислу ријечи – као нарцисоидни поремећај личности − јесу два појма што означавају једног истог демона.
Сви људи јесу носиоци гордости и/или нарцисоидности, али то не значи да сви људи немају способност отпора дијаболичним и деструктивним силама.
У третману ових појмова или проблема православна духовност и клиничка психологија, односно, психотерапија битно се разликују, али то не значи да се у битним тачкама не додирују; макар на нивоу интенције о нужности исцјељења и/или изљечења болести, поремећаја или слабости.
За православну духовност још је Фројд означен као оснивач богоборачке психоанализе. Па ипак, након њега значајно се мијењала и развијала клиничка психологија.
Чини се да је психотерапија могла понешто да преузме од пастирства и духовне терапије: наравствени/морални утицај речју, скривеност сусрета, искреност и уживљавање у проблеме болесника, неопходни савети, морална подршка и други облици (в. Терапија душе – Светоотачка терапија).
Међутим, основни религијски приговор остао је исти а односи се на критичко расуђивање материјалистичке усмјерености психологије, која појам душе своди на ниво свијести и психичког живота; љубав третира као жудњу. У хришћанству „праслика сваке љубав је жртва на Голготи: дати себе без остатка“ (Б. Хамваш).
С друге стране, „психологија пак као рационална наука напушта онтолошку човекову одређеност и однос према трансцендентном, а човекове проблеме сагледава у односу на ранe трауме, те начин функционисања у друштвеном окружењу” (Јасмина Ахметагић, Грех солипсизма: Православно учење о греху и психолошке теорије нарцизма).
Слободније речено, људска личност се посматра као својеврсни алгоритам. Ако постоји проблем који ремети психоемотивно здравље или социјалну адаптибилност, комуникативност, функционалност и сл., онда се тежи лоцирати, метафорички речено, квар који се настоји поправити освјешћавањем. Да ли је освјешћење исто што и оздрављење? По мом увјерењу није. Уосталом, професор и психолог Сам Вакнин констатује: ја сам патолошки нарцис. Моја болест је и даље са мном, и ту ће и остати, нема јој лијека.
Дабоме, ничим не желим да умањим значај освјешћења, али из перспективе хришћанског живота, из перспектива спасења душе, могу само да констатујем да научна метода јесте корисна али није довољна. Зато нас православна духовност позива на јединство чина, воље и ријечи.
Али, корисно је „истаћи и сличност задатака и у хришћанској религији (ʼспасење душеʼ) и у психотерапији (ʼтерапија душеʼ). Без терапије душе вероватно не може бити ни њеног спасења. Дакле, прилично је очигледно да психотерапија, испуњена духовним смислом, крштена светоотачким и патриотским високо-наравственим идеалима, не само да има право на постојање, него, ван сваке сумње, пре или касније треба да заузме одлучујуће место у лечењу душе, доприносећи њеном спасењу кроз истиниту православну веру у окриљу Христове свете апостолске Цркве“ (Терапија душе – Светоотачка терапија).
Ако ствари посматрамо из филолошког или културолошког угла, онда је корисно размотрити вишезначност појмова гордост и нарцисоидност.
У савременом језику ријеч „гордост“ нема богзнакакву фреквентност. Можда то важи и за нашу језичку прошлост. Ове ријечи нема у Вуковом Рјечнику. Има надимак за горду жену: „гордуља“. Али имамо и властита имена Гордана, Гордан, Горда и сл., што сигнализује и на нека афимративна значења, гордост као синоним за понос или достојанство.
Још од времена античких филозофа може се пратити мисао о врлинској гордости. „Сада се сматра да је горд онај човек који сматра да је вредан великих ствари, достојан тога; јер онај ко то чини мимо својих заслуга је будала, али ниједан честити човек није глуп или блесав. Поносни човек је, дакле, човек кога смо описали. Јер ко је достојан малог и мисли да је достојан малог, умерен је, али није горд; јер понос имплицира величину“ (Аристотел, Никомахова етика).
Јунаци античких трагедија могли су бити носиоци врлинске гордости, дрскости, хибриса – прекорачење мјере. У хришћанском смислу Едип би морао бити носилац гријеха гордости; тако и Медеја – јер хришћански Бог говори: „Моја је освета“; да ли Антигона? Она каже: ја сам за љубав а не за мржњу рођена.
У сличном значењу могли бисмо третирати епску супрематију, гордост ратника. У епској култури супрематија се достиже не само јуначким већ и моралним чином. Изврстан примјер био би Бановић Страхиња. Он је прототип хришћанског витеза. Супротставља се и побјеђује силника, али и прашта живот својој невјерници. Другим ријечима, практикује витешки принцип: кад удара човјек на човјека, онда се човјек брани; и хришћански принцип: кад удара човјек на Господа онда тешко човјеку – њему сљедује најтежа од свих казни – богоостављеност. „Нетко бјеше Страхињићу бане“, односно, Личност бјеше Страхињићу бане… (в. zurnal.me/biljeska-o-konceptu-autenticne-licnosti).
У савременој култури, која се оправдано назива, хипернарцистичком (в. К. Лаш, Нарцистичка култура: амерички живот у доба смањених очекивања), Бановић Страхиња био би извјесно непожељан јунак, persona non grata, јер наше вријеме, моралност, етичност, политичку коректност регулише кроз квантитативност а не квалитативност појaва. Као што данашњи нарцистични човјек нема способност самоизграђивања личности и било какве интроспекције, подједнако тако има патолошку потребу да уништава/злоставља сваки облик аутентичног живљења. Ако се и примијети неки облик обожавања/поштовања Другога због неке његове нарочите способности, онда је то чешће знак (ауто)пројекције у другоме. Само један „кикс“ савремених хероја довољан је подстицај за нарцистичку гомилу да разапиње хероја.
Прогон врлинске гордости из данашњег свијета баш би се могао показати кроз судбину саврeмених спортиста или ратника/војника. Том темом се посебно бавила филмска умјетност. Има умјетнички бољих примјера, али размотримо филм Рамбо (први дио). Ако занемаримо идеолошки контекст, држимо се само основног сижеа, евидентирамо ситуацију војника којег је његова заједница упутила у рат, како би наводно штитио интересе или политичку моћ заједнице. Он преживљава услове екстремног насиља, страх и стреса. Када се врати у своју заједницу она га не признаје као хероја. Управо га одбацује, јер он само може да поквари идиличан живот обичних, просјечних, нарцисоидних људи. То само уводи у нову зону конфликта, јер војник сада мора унутар сопствене заједнице због које је преживио страхоте рата да се бори за своју позицију. Врлина тако постаје хибрис/трагичка кривица. Херој у данашњем свијету може да постоји једино као изгнаник, човјек намијењен (политички/нарцистички инструментализован) за „специјалне операције“.
Појам нарцисоидност у данашњем времену одликује висок ниво употребе, али најчешће у прилично стереотипном увјерењу да је ту тек ријеч о људима који су самозаљубљени, који се претјерано дотјерују, живе с огледалом, који упадају у некакво хиперпродукционо стварање „аутопортрета“ на друштвеним мрежама, као креације својеврсне лажи о себи, или некакве субјективне, солипситичке, истине у себи, селекективне, „филтриране“ истине о себи. Све би то могла бити одлика нечега што се назива грандиозни нарцис, али све то не мора уопште бити сигнал нарцисоидности у клиничком смислу ријечи. Мислим да и проф. Сам Вакнин оправдано запажа да се у том смислу ријеч нарцисоидност претјерано користи. Проблем станује у сасвим другим димензијама метаверзалног, дигиталног искуства (в. zurnal.me/emotivni-daltonizam-sve-radi-samo-srca-nema)
Прије неколико деценија, психијатрија је увела дијагнозу нарцисоидни поремећај личности. Класфикована су три основна типа, са својих, ако се не варам тринаест подтипова. Само дескриптивно нијансирање поремећаја могло би и те како да нас уведе у један специфичан проблем, од којег иначе пати психологија а то је квантитативност као критеријум за одређивање шта јесте, а шта није поремећај. Већ постоје сугестије да се нарцисоидни порећај личности више не третира као поремећај. Штавише, сигуран сам да ће нарцисоидност почети да се третира као врлина.
Квантитативни (марксистички) принцип налаже да све што постаје распрострањена појава нужно постаје и нормална или друштвеноприхватљива појава. Заиста постоји обиље примјера и у психологију и у другим сферама, поготово политичког живота, да појаве које су доскора третиране као болест, или као етички преступ, када се довољно рашире, или се пак појави фама о распрострањености, оне постану сасвим прихватљиве. Зато нас онтолошки оријентисана филозофија и православље стално опомињу да се не смије занемаривати принцип квалитативности.
Дескриптивне методе у психологији могу да доживе судбину теорије деконструкције. Сам отац деконструкције Жак Дерида примјећује једном како досљедно спроведена деконструкција једино може да нас одведе у лудило.
Има једно упозерње из светоотачке традиције које нас упозорава да ће наступити једном вријеме када ће људи постати луди. Угледавши човјека кога није захватило лудило, устаће против њега, говорећи: Ти си луд, зато што ниси сличан нама.
Милорад Дурутовић
