У држави нико нема одговор шта нам студенти знају, и вреди ли то знање чему …
Неуспела реформа, негативна селекција, интереси, корупција, купљене дипломе, плагијати…све су то асоцијације доброг дела јавности на домаћи систем високог школства. С друге стране, ниједна реч се данас не појављује толико често уз израз „високо образовање“, колико је то случај с речју квалитет. То је, како примећује академик Владица Цветковић, нарочито постало видљиво после доношења закона из 2005, који је отворио врата болоњској реформи.
Болоња, међутим, није побољшала високо образовање у Србији, а Цветковић, иначе професор Рударско-геолошког факултета у Београду, верује да се то није ни могло постићи „једноставним уметањем речи квалитет и њеним преношење од уста до уста и од статута до статута“, у чему смо, сматра, у реформским променама били најдоследнији.
Поуздан одговор на питање какав је квалитет високог образовања у Србији немају ни академска заједница, ни држава, која у образовној Стратегији признаје да нити имамо ваљану статистику, нити развијене индикаторе за праћење, нити су спроведене раније дефинисане мере за унапређивање овог дела образовног система.
У јавности се пак ова тема често везује за Шангајску листу која рангира најбоље светске високошколске институције, а опстанак Београдског универзитета међу топ 500 се тумачи као доказ његовог укупног квалитета, иако су параметри који су нам обезбедили поменуту позицију искључиво везани за научну продукцију наставника.
Цветковић, међутим, каже да рангирање универзитета не говори чак ни о томе каква је ситуација с науком, јер промена ранга једног универзитета има специфичне узроке.
„Рецимо, место Универзитета у Београду на Шангајској листи се прилично мењало током последње деценије, али какве је то везе имало с нивоом научног рада наставника на Правном или Економском факултету овог универзитета? Никакве. На то су утицали резултати појединаца при чему ти резултати нису имали ништа са системским положајем науке у високом образовању“, каже Цветковић.
Да системске анализе о квалитету високог образовања у Србији нема слаже се Бранимир Јованчићевић, професор Хемијског факултета у Београду, али ипак сматра да је он и изненађујуће добар, ако се има у виду какав је и колики је општи културолошки ниво на коме се цело наше друштво налази.
„По мом мишљењу универзитетска настава и универзитет као институција је у доброј мери, још из времена бивше Југославије, изолован систем унутар кога владају нека правила која су по свом карактеру и квалитету изнад правила која постоје у друштву. Наравно да су државни апарати покушавали да такве односе унутар универзитета наруше и у неким периодима им је то успело, али се генерално може рећи да сва четири државна универзитета (Београд, Нови Сад, Ниш и Крагујевац) имају релативно висок квалитет наставе“, сматра Јованчићевић.
Скоро две трећине бруцоша не долази из гимназија већ из стручних школа, које им служе искључиво као лакша улазница за факултет
Он каже да су квалитет и количина знања са којим млади излазе после завршених основних и мастер студија у веома широком опсегу.
„Имамо студенте који са својим знањем могу да прођу на најбољим светским високошколским установама, али и оне који завршавају студије са врло оскудним знањем. Може се рећи да је то и највећа мана наставе на нашим универзитетима. Готово по правилу они који су понели добра знања и завршили студије са високим оценама одлазе у иностранство, док лоши остају овде. Оно што разликује данашњи период од 80-их и почетка 90-их година прошлог века је то што смо изгубили студенте средње категорије који су са солидним знањем остајали овде и били на услузи држави“, каже Јованчићевић.
Лоши ђаци постали наставници
То што су некадашњи лоши студенти у међувремену постали наставници у основним и средњим школама, такође је једна од врло лоших страна домаћег високог образовања, сматра он.
„Наравно да имамо и немали број добрих наставника, али их је мање него у прошлости. Реноме наставника је опао и то је последица ниских примања и статуса у друштву. Гимназијски професор не може да се мери са статусом који је имао 80- их година, поготово у малим местима где је био својеврсна институција. Данас професор математике, физике, хемије пре подне држи наставу у својој школи, а по подне мора да буде слолар, електричар, да обрађује земљу или бере малине, да би могао да преживи“, илуструје Јованчићевић положај просветних радника.
Подаци о образовним постигнућима студената не постоје, а Цветковић се пита какав ниво можемо да очекујемо када нам скоро две трећине средњошколаца не долази из гимназија већ из стручних школа које им служе искључиво као лакша улазница за факултет и када та чињеница не интересује високошколске установе које једино желе да попуне места како знају и умеју.
Зато се наше високо образовање креће у великом распону.
„На једној страни су бесмислени програми из менаџмента и гомиле сличних профила, за упис на те програме није потребно ништа, а често ни за завршетак студија. Једино што таква диплома подразумева везу, најбоље ону партијску, јер без ње не вреди. Други екстрем су ИТ и сродни програми на који се уписују најбољи средњошколци. Те студије су често само регрутни центри, не морате их ни завршити (посебно мастер), још за време студија можете наћи одлично плаћен посао. Ни једно од ова два није право, друштвено корисно високо образовање“, сматра Цветковић.
Капацитети у српском високом образовању дуплирали су се од 2012, када је било 66.000 места за упис, до данас када их је 113.000, упркос супротним демографским трендовима
Каже да је најслабија страна нашег високог образовања суштинског и системског карактера јер оно не ради у корист друштва већ само за сопствени интерес. Тај несклад је изазван наслеђеним сплетом дугогодишње негативне селекције наставника и погрешно схваћених и разарајуће коришћених академских слобода. Под окриљем овог сплета одвија се континуирана борба за опстанак високошколских установа или за стицање профита.
„Директан показатељ овог процеса јесте појава дуплирања укупних капацитета у српском високом образовању од 2012, када је било 66.000 места за упис, до данас када их је 113.000, упркос супротним демографским трендовима, јер се годишње роди око 65.000 деце, а има око 40.000 кандидата за упис на студије. Притом, структура ових предимензионираних капацитета ни у чему не прати кадровске потребе, јер је број места највећи управо у струкама којих већ годинама имамо напретек. Мотивације за ово увећање капацитета јесте зарада, како приватних тако и државних високошколских установа, при чему ови други чине више од две трећине система високог образовања“, наводи Цветковић.
Он додаје да је половина од укупног броја места која се тренутно нуде за упис непотребна и на њима студирају они који ће сутра преко партије или везе покушати своју диплому да наплате. Овакве установе академик назива „ненаучним сектором“ и „непристојним делом високог образовања“ које и није право високо образовање већ мешетарење и управо на таквим местима се, каже, могу наћи купљене дипломе и плагијати.
Свако може до акредитације
Статистика сведочи да је на свим високошколским установама у Србији и на свим нивоима студија акредитовано 3.396 програма за упис 174.321 студента. С друге стране, на државним универзитетима за сваки акредитовани студијски програм ангажовано је у просеку 3,87, а на приватним 2,12 наставника. На академијама и високим школама струковних студија стање је још драматичније јер је ангажовано 1,78 наставника по програму, наводи се у публикацији „Кључни подаци о образовању у Србији“, аутора професора Ивана Ивића, Ане Пешикан и Александра Костића.
На питање да ли је огроман број акредитованих високошколских установа потврда да све раде добро, Јованчићевић одговара да и даље постоји велика разлика у корист државних, што не значи да су све приватне лоше.
„Проблем је што има доста лоших приватних универзитета, али су и они добили акредитацију и дозволу за рад. Мислим да ту није реч о корупцији. Комисије и рецензенти који прегледају програме и установе их рангирају, па ће највећу оцену девет или десет добити, рецимо, неки факултет са Београдског универзитета, али ће проћи и неки приватни са много нижом оценом. Међутим, то се у јавности не објављује, зна се само да су оба прошла акредитацију. Слично је са дипломама, јер свакако да већу тежину имају оне са државног факултета, истиче Јованчићевић.
Цветковић сматра да је квалитет наставника низак зато што се годинама селекција врши у незрелом стадијуму, на нивоу асистента приправника, то јест свршеног студента.
„То траје скоро пола века и то представља амортизер свих прогресивних промена у систему. Многи који су незаслужено изабрани на своја места данас затварају врата за оне наше младе људе који су се у међувремену усавршавали у иностранству и сада би да се врате и наставе каријеру у Србији. Медиокритети су и главни узрок лоше кадровске ситуације и истовремено и највећи отпор њеном побољшању“, уверен је Цветковић.
Јованчићевић сматра да негативна селекција није у великој мери присутна на факултетима и институтима природних наука, што је област коју добро познаје.
„Код нас на хемији, скоро да нема случајева да је лош студент задржан на факултету, а готово сам сигуран да је слично и на физици, физичкој хемији, биологији, па и математици. То је онај мали број добрих студената који, ако остану у Србији, остају на универзитетима и институтима јер своје знање немају где да употребе сем у овим институцијама“, каже он.
Осврћући се на горе изречену констатацију о предимензионираним капацитетима, Цветковић пита како је могуће да се број програма удвостручио када број наставника у високом образовању није битно повећан, а квалитет (и расположивост и непреоптерећеност) професора је један од основних захтева при акредитацији програма. Шта је одговор?
„Сналажење установа и професора појединачно. Многе ствари од ових појава о којима говорим би постале много јасније ако бисмо објавили зараде запослених на државним високошколским установама. Наравно, далеко смо од тога, јер се томе противе политички најутицајнији професори наших универзитета. У томе и јесте ствар, њима је овакав систем високог образовања добар“, наводи наш саговорник.
Као недостајућа, а преко потребна решења Цветковић сматра да треба широм отворити врата за пријем наших истраживача који су на усавршавању у иностранству, као и раздвојити научни и ненаучни сектор на високошколским установама исправним вредновањем типова делатности.
„Тренутно се рад у настави мери искључиво бројем студената (не квалитетом, потребом и слично), а рад у науци никако, то јест приписује се свима пођеднако. Ако се ураде две поменуте ствари, за десет година ће можда бити могуће одвајање универзитета од политичког утицаја. Сада то није могуће – закључује Цветковић. На наше питање зашто, саветује да погледамо који људи седе у свим најважнијим телима у високом образовању.
Извор: Нова Економија
