Nakon samita Šangajske organizacije za saradnju u Samarkandu, Sjedinjene Američke Države se svojim „snagama za brzu diplomatsku intervenciju“ okreću ka Aziji u pokušaju da azijske i centralnoazijske zemlje, od Kine do Kazahstana, odvrate od Rusije. Izmicanje „azijske ploče“ ispod ruskih nogu u ovom času postalo je za Zapad zadatak prioritetniji od vojne pomoći Ukrajini, zbog toga što postaje sve jasnije da ukrajinska vojska ne može da ostvari ciljeve ukoliko Rusija ne bude odsečena od azijskog pravca.
Piše: DRAGAN BISENIĆ/OKO/RTS
Poslednje zasedanje Šangajske organizacije za saradnju, održano 15. i 16. septembra u Samarkandu, istinski je uznemirilo SAD. Nije u pitanju samo činjenica da okosnicu ove inicijative čine Kina i Rusija, nego još više to što su se ovoj grupaciji neočekivanim tempom i entuzijazmom priključile zemlje koje su istorijski američki saveznici, poput Saudijske Arabije, Pakistana, Turske ili Egipta. Sve u svemu, reč je o 15 azijskih, arapskih i afričkih država. Brojka prisutnih na samitu je prešla granicu od 10, čime se samarkandski skup više ne može ubrajati u „skromne“, već u velike skupove.
Američki spoljnopolitički vrh odmah je iz više pravaca reagovao na ovakav razvoj događaja. Prvo je predsednik Bajden saopštio: „Pozvao sam predsednika Sija i rekao mu: ‘Ako mislite da će Amerikanci i drugi nastaviti da ulažu u Kinu, imajući u vidu vaše kršenje sankcija uvedenih Rusiji, mislim da pravite ogromnu grešku, ali odluka je vaša'“, da bi onda i portparolka Bele kuće Karin Žan Pjer izjavila da su američke vlasti „zabrinute“ zbog produbljivanja veza između Moskve i Pekinga.
Američki predsednik je ubrzo potom radikalizovao svoj stav, pa je na pitanje „da li bi američke snage branile demokratsko ostrvo Tajvan koje Kina smatra svojim“, Bajden odgovorio potvrdno. Time je postao prvi američki predsednik koji je eksplicitno rekao da bi SAD ratovale s Kinom.
Odgovor Kine nije morao dugo da čeka. Već sledećeg dana, kineski predsednik Si Đinping saopštio je svojoj vojsci da mora da se ubrzano priprema za pravi rat.
Američka ofanziva na Aziju
Iz poteza koji su sledili jasno je da se Sjedinjene Američke Države svojim „snagama za brzu diplomatsku intervenciju“ okreću Aziji u pokušaju da azijske i centralnoazijske zemlje, od Kine do Kazahstana, odvrate od Rusije. Sve dok Rusija ima prostranu azijsku ekonomsku alternativu, koja je ostala netaknuta od početka ukrajinskog sukoba i nametanja totalnih sankcija Zapada Moskvi, delotvornost zapadnih mera je nikakva, pa je i insistiranje na njima politički promašaj onih koji u njih ulažu svoj politički kapital.
Izmicanje „azijske ploče“ ispod ruskih nogu u ovom času postalo je za Zapad zadatak prioritetniji od vojne pomoći Ukrajini, zbog toga što postaje sve jasnije da ukrajinska vojska ne može da ostvari ciljeve ukoliko Rusija ne bude odsečena od azijskog pravca.
SAD su zato u najkraćem roku krenule ka Kini, Indiji, Kazahstanu, Uzbekistanu, Kirgistanu, pa čak i Jermeniji, kako bi od ovih država iznudile što značajnije i primetnije uskraćivanje podrške Rusiji.
Istovremeno je počeo uzajamno povezan gambit sa Kinom i Indijom. Prvi potezi napravljeni su ka Indiji. Indija je poslednjih godina postala jedan od najvećih kupaca američkog oružja i vojne opreme što je, međutim, ne sprečava u širenju zajedničke proizvodnje naoružanja sa Rusijom. Bela kuća je uverena da indijske vlasti razumeju kakve se koristi mogu dobiti od okretanja „drugim tržištima“.
Da li će „turski mehanizmi“ F-35/S-400 funkcionisati i u odnosu prema Indiji, veliko je pitanje, imajući u vidu na izvesno ograničenje Erdoganovog manevarskog polja, pošto je Turska na kraju krajeva ipak članica NATO-a.
Sekundarne sankcije
Dvopartijski par američkih senatora ovih dana stvara pritisak na Bajdenovu administraciju da usvoji zakon koji se odnosi na tzv. sekundarne sankcije kako bi nametnula ograničenje cene ruske nafte. Kris Van Holen, demokrata iz Merilenda, i republikanac iz Pensilvanije Pat Tumi rade na zakonu koji predviđa uvođenje sekundarnih sankcija stranim firmama koje olakšavaju trgovinu ruskom naftom i zemljama koje povećavaju kupovinu nafte iz Rusije.
Ovaj pritisak dolazi u trenutku kada SAD i G7 nastoje da ograniče ruske kapacitete da prodajom energenata finansira svoj rat u Ukrajini. Na najavu nametanja limita za cenu ruske nafte na svetskom tržištu, ruski predsednik je rekao da je to glupost i da će Rusija nastaviti da prodaje naftu prijateljskim zemljama „po starom“. Sada SAD rade na tome da te „prijateljske zemlje“ odvrate od saradnje s Moskvom. Jedna od njih je i Indija.
Međutim, mehanika „kažnjavanja za neposlušnost“ u odnosu na indijske naftne manevre prema Rusiji se široko shvata, što pokazuje i oklevanje Bajdenove administracije u aktiviranju sekundarnih sankcija, za koje se priznaje da nose rizik komplikovanja odnosa sa „pojedinim zemljama“. Ali, već i sama njihova priprema je pucanj upozorenja iznad glave Nju Delhija. Indija će njima biti „pogođena“ na isti način kao Kazahstan i Turska, što priprema zakona o sekundarnim sankcijama jasno pokazuje.
„Želimo jedinstven međunarodni standard i želimo da pokažemo zube“, rekao je Van Holen. „Ograničenje cena funkcioniše samo ako ga se svi na svetu pridržavaju. Ne želimo nikakve rupe. Ne želimo nikakve popuste“, precizira američki senator.
„Naš cilj ostaje da radimo ruku pod ruku sa našim međunarodnim partnerima kako bismo obezbedili da ruska nafta dolazi na svetska tržišta po nižim cenama i time smanjimo prihode Kremlja za njegov nezakoniti rat u Ukrajini“, naveo je u svom saopštenju Majk Kikukava, portparol američkog Ministarstva finansija. „Postoje dokazi da ovaj pristup već daje rezultatu, jer izveštaji pokazuju da se Rusija trudi da ponudi svoju naftu velikim uvoznicima poput Indije i Indonezije po sniženoj ceni, u pokušaju da zaobiđe ograničenja“, naveo je Kikukava.
Indijski odgovor
Ako američki zakon o sekundarnim sankcijama bude usvojen, to će izazvati veliku borbu sa zemljama poput Indije i Kine, koje su povećale kupovinu ruske nafte i hladno reagovale na ideju o ograničenju cena.
Po ovom pitanju, SAD su do sada bile oprezne u svojim odnosima sa Indijom, izbegavajući pretnje kaznama zbog njenog neprihvatanja da se pridruži američkoj šemi sankcija Moskvi. Ali, Sjedinjene Države, pogotovo sada, neće da odustanu. Ostaje otvoreno pitanje – šta će ponuditi zauzvrat?
Odgovor na to dolazi u obliku Izveštaja o izgledima za ulaganja SAD u indijsko tržište proizvodnje poluprovodnika, kojim se predviđa 25 milijardi dolara investicija za indijski „industrijski skok u poluprovodnicima“ – ali pod patronatom Vašingtona i Amerikom kao glavnim korisnikom.
Imajući u vidu poteškoće sa ulaskom indijskih dobavljača na svetsko tržište (Indija se i u Rusiji suočava sa agresivnom konkurencijom Kine), izgledi da Indija postane za Zapad novi generalni snabdevač elektronike svakako su primamljivi.
Međutim, takav pristup, zapravo, za Indiju znači skok unazad jedan vek, pošto bi time učinila da političke i industrijske elite zemlje direktno postanu zavisne od spoljnih faktora. Indijski krugovi, koji tek sada dobijaju pravu priliku da samostalno deluju na spoljnom planu, mnogo su skloniji da grade partnerstva sa manjim profitom nego da vrate svoju kolosalnu ekonomsku mašinu nazad na put kolonijalne proizvodnje.
Indijci najverovatnije neće odbiti američka ulaganja, ali efikasnost igre oslanjanja na više spoljnopolitičkih subjekata, čiju majstorsku klasu demonstriraju danas i Ankara i Peking, koji su i najperspektivniji saveznici Nju Delhija, od mnogo većeg je interesa i privlačnosti za Indiju od onoga što im se trenutno nudi zauzvrat.
Politika sa više pravaca već daje plodove, kako na tržištu oružja, tako i u rešavanju jednačine nafte i gasa, ali i povećavaju izglede za jačanje pozicije Indije u centralnoj Aziji i rešavanje pitanja „tinjajućeg sukoba“ na indijsko-kineskoj granici. Sve očiglednije postaje da je dalja konfrontacija između Sjedinjenih Država i Kine bez moćne globalne proizvodne baze praktično nemoguća, a Indija savršeno dobro razume da je to faktor pregovaranja na kome može samo da dobije.
Pritisak na Nemačku
Drugi potez koji se u SAD priprema jeste dalji pritisak na Brisel i zemlje EU da minimiziraju snabdevanja iz Kine. Taj pritisak počinje od najjače i najvažnije evropske zemlje – Nemačke.
Berlinu je teško da ostane podalje od rastućeg sukoba između Kine i Sjedinjenih Država. Da bi ostao na liniji usklađene Zapadne politike, Berlin priprema novu „kinesku strategiju“.
Nemačka je već gotovo sasvim prekinula svoj privilegovani odnos s Rusijom, a svi oni koji su bili njegovi promoteri, uključujući i dvoje bivših kancelara, Gerharda Šredera i Angelu Merkel, završili su na „stubu srama“ nove nemačke javnosti koja prati liniju aktuelne nemačke vlade.
Bivši nemački kancelar Šreder ni na najvećim mukama nije želeo da se odrekne ruskog predsednika i svog prijatelja Vladimira Putina. Zauzvrat, Putin je preko njega početkom avgusta poslao svoju jedinu poznatu mirovnu ponudu. Nemačka kancelarka Angela Merkel takođe ne prihvata da je tokom njene vladavine bilo grešaka u odnosima prema Moskvi i Putinu.
Ali od početka ukrajinske krize, Nemačka je optuživana za tolerantan odnos prema autokratijama zbog svojih ekonomskih interesa, ne samo prema Rusiji nego i prema Kini. Ovu vrstu optužbi nova nemačka vlada je otklonila tako što je sasvim prekinula odnose s Moskvom, iako je od nje najdirektnije zavisna u snabdevanju gasom. Da bi se potvrdila kao principijelni i temeljni protivnik Rusije, nemačka vlada, sa Zelenima u njoj, odbacili je sve svoje „zelene agende“ i vratila se uglju i nuklearnoj energiji.
Na tom smeru, velika očekivanja polažu se na najavljenu novu nemačku strategiju prema Kini, koja se trenutno formuliše pod pokroviteljstvom šefice diplomatije iz redova Zelenih Analene Berbok.
„Nemačkoj vladi, a i meni lično, važno je da u strategiji prema Kini primenimo ono što smo naučili iz naše zavisnosti prema Rusiji“, poručila je početkom septembra ministarka Berbok. „Ne možemo sebi i drugi put da dozvolimo da se nadamo da neće baš sve biti tako loše s tim autokratskim režimima.“
Ministarstvo ekonomije pod vođstvom Roberta Habeka, takođe iz redova Zelenih, nedavno je prvi put odbilo Folksvagenove garancije za ulaganja u kinesku regiju Sinđan, što je izazvalo nezadovoljstvo nemačkih privrednika, pošto se decenijama na razne načine olakšavalo poslovanje nemačkih preduzeća u Kinu.
Između Nemačke i Kine naime postoje bliske veze u svim važnim privrednim i industrijskim sektorima, uključujući i saradnju u nauci i obrazovanju, a u Kini posluje oko 5.500 nemačkih kompanija. Sada se te veze dovode u pitanje. Robert Habek je najavio „robusniju trgovinsku politiku“ i saopštio da je „prošlo doba naivnosti prema Kini“.
Nemačko odsecanje od Kine
Strategija „Made in China 2025″ usvojena 2015, kojom Kina želi da modernizuje svoje proizvodne kapacitete, fokusira se na deset industrija, uključujući vazduhoplovstvo, brze vozove, električne automobile i električnu mrežu. Nemačka privreda je snažno zastupljena u svim ovim sektorima, tako da kineska strategija predstavlja veliki izazov za nemačku privredu, nudeći nove mogućnosti automatizaciji i digitalizaciji industrije. Uz to, kineske i nemačke kompanije često zajedno nastupaju na trećim tržištima. Tako, na primer, grade 900 kilometara brzu prugu koja spaja mediteransku sa egipatskom obalom Crvenog mora.
Međutim, dopisnik nedeljnika Špigl iz Pekinga, Georg Farion, u svom nedavnom komentaru tražio je da Nemačka podrži SAD i konfrontira se s Kinom, makar i na štetu svoje zemlje. On to pravda time da se Kina ne pridržava „međunarodnih pravila“ (die Normen), a ne „međunarodnog prava“, na čemu Kina i Rusija insistiraju. Pravila su, naime, nešto što nastoji da kodifikuje jedna zemlja, grupa zemalja ili NATO, a pravo je ono što postoji kao sistem UN. Tako Farion kaže: „Kina više ne želi da bude sputana uspostavljenim međunarodnim pravilima, što se odražava u njenoj reakciji na ruski rat u Ukrajini. Si je nepokolebljivo lojalan Putinu, a neposredno pre invazije, njih dvojica su u zajedničkoj izjavi saopštili čak da žele da reorganizuju međunarodni sistem.“
Kada je reč o prekidanju veza s Kinom, Nemačka je, tvrdi Farion, sada u mnogo boljoj situaciji nego što je bila ranije, u vreme Angele Merkel: „ I Nemačka i Evropa su bolje opremljene za sukob nego što su bile pre nekoliko godina. Politika Angele Merkel s njenim ‘da’ i ‘amen’ prema Kini, koja je bila usmerena ne samo na interese nemačke automobilske i hemijske industrije, sve više se zamenjuje odlučnijim nastupom ‘semafor vlade’.“
Fanarion smatra da bi globalizovani svet kakav smo do sada poznavali mogao da se raspadne na dve ekonomske sfere: na kinesku i zapadnu, koje bi međusobno blokirale pristup jedna drugoj: „Ako neka nemačka kompanija ignoriše ovaj rizik i nastavi da se u potpunosti oslanja na Kinu, to čini na sopstveni rizik… Savezna vlada bi trebalo da usmeri svoju energiju na pomoć nemačkim kompanijama da diversifikuju svoje lokacije, dobavljače i izvore sirovina izvan Kine“, preporučuje Špigl. „To se može uraditi kroz finansijske podsticaje ili kroz nove sporazume o slobodnoj trgovini sa partnerskim zemljama istomišljenika.“
Nemačka se, po svemu sudeći, sprema za još jedan skupi raskid. „Projekat savladavanja ove krize biće zamoran, skup i neprijatan za nemački biznis i politiku“, upozorava Fanarion. „Berlin se decenijama kladio da će Nemačka uvek imati koristi od globalizacije – sada mora da se suoči sa činjenicom da bi ta era mogla da se završi.“
Ali ako se evropski uvoznici, a zatim industrijalci, pripremaju za postepeno napuštanje kineske robe i gašenje sopstvenih proizvodnih pogona, postavlja se pitanje ko će onda zauzeti nasilno oslobođeno tržište?
Poruke iz Samarkanda
Poruke koje su prošle nedelje u Uzbekistanu izmenjivali ruski predsednik Vladimir Putin, kineski lider Si Đinping i indijski premijer Narendra Modi, još uvek se u medijima tumače i razlažu.
Jedna struju na Zapadu akcenat stavlja na to da su vođe Kine i Indije stavili do znanja ruskom predsedniku Vladimiru Putinu da su zabrinuti zbog toka ruske vojne operacije u Ukrajini, uz poruke da „postoje velike sumnje“ i da „sad nije vreme za rat“. Predskazuje se da kineska podrška Putinu ima svoju granicu i da dolazi vreme asimetrije u rusko-kineskim odnosima koja će vremenom samo još više da raste. Što se tiče Indije, primećuje se da se Modi „bez sumnje pod pritiskom Amerike, prvi put odvažio da izrekne omalovažavajuću ocenu u lice Putinu, osuđujući rat.“
Sve to, ipak, nije bilo previše ubedljivo za analitičare koji imaju u vidu strateške ciljeve ovih zemalja. Njihov stav je da je Peking samo želeo malo predaha u odnosima sa Zapadom, a da su mnogi to previše slobodno protumačili. Zbog svojih dugoročnih interesa Kina mora da zadrži Rusiju na svojoj strani. Kine će nastaviti da ide svojom prilično tankom linijom, podržavajući Rusiju u meri u kojoj to može, a da pritom ne naruši sopstvene interese.
Peking je do sada pažljivo izbegavao akcije koje bi kršile sankcije Zapada, poput pružanja direktne vojne pomoći Moskvi, ali za rusku ekonomiju predstavljalo je spas to što je Peking povećao uvoz ruskih energenata, po povoljnoj ceni. Tako je kineski uvoz ruskog uglja u avgustu je porastao za 57 posto u odnosu na isti period prošle godine, dostigavši maksimum u poslednjih pet godina, dok je uvoz sirove nafte porastao za 28 posto u odnosu na godinu ranije.
Glavni faktor koji pokreće strateško usklađivanje između Rusije i Kine jeste percepcija pretnji koje stižu iz Sjedinjenih Država. Sve dok ta pretnja postoji i opstaje, odnosno sve dok Peking bude pod pritiskom SAD, a za sada nema ni najmanjeg znaka da će biti drugačije, Kina će neumitno nastaviti da jača veze sa Rusijom.
