Баш у овим данима, кад Србија напушта своје историјске заблуде и окреће се победоносном политичком реализму, маестро Бојан Суђић је са Симфонијским оркестром РТС-а на Коларцу извео Пету Малерову симфонију, у којој композитор напушта лирски имагинаријум и окреће се стварности без сувише поетских орнамената
Када се с историјске дистанце сагледавају карактер политичких догађаја и дух једног времена, онда су догађаји у култури, посебно у широком простору уметности, прворазредни аналитички материјал. Илустрације ради, опере Ђузепа Вердија биле су у дослуху с идејама рисорђимента, италијанског покрета за уједињење, па је чак и акроним његовог имена представљао лозинку устаника – Vittorio Emanuele, Re D’Italia. Дворжак је утицао на епоху уграђивањем чешке народне музичке традиције у симфонијске композиције, али, уношењем искустава из новог света, наговестио је свежи амерички дах у већ помало окамењеној европској осећајности. Наравно, двосмерна улица међусобних утицаја уметности с једне стране и превлађујућих образаца политичког мишљења с друге, видљиви су код сваког аутентичног ствараоца. Управо за повезаност уметности с карактером једног друштва у једном времену Ростропович каже: „Да бисмо поново искусили историју наше земље од 1930. до 1970. треба чути симфоније Шостаковича.”
Београд је град у чијим је многоструким огледалима увек било могуће препознати комплетну културну бусолу планете, а много шта и предвидети. Примера ради, Вајлдова „Салома”, у поставангардној представи Линдзија Кемпа на Битефу 1977. године, наговестила је естетику која је данас у европским престоницама елемент тзв. Прајда, заједно с иманентним контроверзама. Или позоришна представа о Светом Сави, коју су прекинули студенти Богословског факултета певајући химну свецу, а која ће, додуше само у домаћим оквирима, бити претеча крупних идеолошких подела.
Занемарујући обичај хронолошког реда, подсетимо се и, у европским размерама грандиозне, изложбе Италијански портрет кроз векове, која је отворена у Београду свега пола године после посете председника владе и министра спољних послова Краљевине Југославије Милана Стојадиновића Италији. Да кажемо, кад смо већ у латинском културном контексту – sapienti sat! Уметничка интеркултурна група „Медиала” својим „манифестом” најавила је спајање класичног и модерног напуштајући, још несигурне и ризичне 1953. године, парадигму коју је дефинисао и омеђио соцреализам. Кодификована је на симболички савршеном месту, ван сваке овоземаљске одреднице – на Ади, која не припада ни левој ни десној обали реке, у кућици Пеђе Ристића, у крошњи дрвета – ни на небу ни на земљи! Покренули су је људи из сасвим различитих поднебља и звезданих распореда: Шејка, Главуртић, Ивањицки, Видак. Нострадамусовски је у „Медиалином” „Кодексу” Милован Видак упозорио: „Не смемо изгубити из вида долазак техничке интелигенције, условљене законом и светом деструкције.”
Из разумљивих разлога, као уметност скопчана с благајном чије кључеве држи држава, филм ће нешто касније почети да добија арому ангажованости. Јован Живановић је 1968. године снимио филм „Узрок смрти не помињати”, који говори о истребљењу српског народа и тако постаје претеча култури сећања, која тек данас налази своје место у нашој колективној и институционалној самосвести.
Филмови „црног таласа” својеврстан су израз социјалних незадовољстава и углавном су их режирали српски синеасти. У западним деловима земље тематски опортунизам прикривао је интерес за сасвим друга питања него што је поправка обезљуђеног социјализма. Тамошње елите стрпљиво и у систематској тишини чекале су прилику за сецесију. Већ тај дремеж могао је да буде довољан показатељ у којем смеру иде заједничка држава и како ће се окончати расплет. Видео је то Мића Поповић и у „Цвијети” је представио недвосмислену алегорију српске драме с одрпаним сељаком Гвозденом на перону другог разреда и „Хексагоналним простором” са шест својих никада непоражених и увек усправних пријатеља под кишобранима као црним ореолима. Мићину изложбу под називом „Распеће Ђорђа Мартиновића”, приређену 1985. у Галерији САНУ, полиција је затворила пола сата пошто је отворена.
Милић Станковић, мачвански пророк, са Радован-куле видео је нове ратове и ново зло које се спрема његовом народу кад је аутопортрет с чудесном скаламеријом у рукама назвао „Српски барбарогеније смишља једно ново експлозивно пуњење”.
Браца Петковић је написао и у свом позоришту „Модерна гаража” приредио драму „Grand Prix” о последњој предратној међународној аутомобилској трци, која је одржана 3. септембра 1939. године у Београду, око Калемегдана. Лист „Политика” учествовао је у њеној организацији. Победио је Италијан Нуволари, а Краљевина Југославија и њено младо грађанско и родољубиво друштво, европско и српско истовремено, приближавали су се свом крају. Покојни Браца тако нам је оставио Аријаднин конац с којим је лакше да своје нововековно путовање наставимо „на крај ноћи”. Уметност је дубински паноптикум једног друштва. Задатак политике је да сваки његов eidos самери према стварности као коначном еталону. Можда је случајно, а можда у безданима бића постоји нека загонетна веза, али баш у овим данима кад Србија напушта своје историјске заблуде и окреће се победоносном политичком реализму, маестро Бојан Суђић је са Симфонијским оркестром РТС-а на Коларцу извео Пету Малерову симфонију, у којој композитор напушта лирски имагинаријум и окреће се стварности без сувише поетских орнамената. Добар сигнал за друштво је када дух времена ошине муња и успостави резонанцу политике и уметности!
Извор: Политика
