Čovjek visine. Kamerni teatar. Dva glumca. Scena između crkava budvanskog Staroga grada. Malo ko nije očekivao prigodan program na zatvaranju (pre svega) fešte od književnosti. A dogodila se vrhunska predstava. Kruna Festivala „Ćirilicom“, nema sumnje događaja koji je zasenio mnogo starije manifestacije na srpskom parčetu Mediterana.
Život Mitrofana Bana, mitropolita crnogorsko-primorskog, odnosno njegov pogled na svet i mesto Srba u njemu, dat je kroz dijalog sa znamenitim slikarom Urošem Predićem. Vladika (Nebojša Milovanović, JDP), umoran od hiljadu poslova nakon Velikog rata, pre svega obnovom Pećke patrijaršije, ne želi da prihvati predlog kralja Aleksandra da se na Lovćenu, umesto obnove Njegoševe kapele koju su srušili Austrijanci, postavi Mauzolej po nacrtu Ivana Meštrovića. Kralj vadi poslednji adut, na pregovore šalje Predića (Bojan Žirović, Atelje 212) da episkopu „uđe pod kožu“. Način na koji je opisan „izmišljen, ali moguć“ susret visokopreosvećenog s umetnikom, potvrdio je još jednom da fikcija nije ništa drugo do izmišljena istina, a da je Ana Đorđević jedan od naših najznačajnijih pozorišnih autora. O aktuelnosti teme govore najmanje dve činjenice. Ono što nije uspelo kralju Aleksandru, uspelo je Titu: Kapelu na Lovćenu, posvećenu Svetom Petru Cetinjskom, u kojoj je Njegoš dvaput sahranjivan, komunisti su srušili pre pedeset godina. Tamo još stoji mauzolej. Takođe, amanet se prenosi s vladike na vladiku, pa je obnova kapele bila poslednja želja i mitropolita Amfilohija.
Od prvog do poslednjeg trenutka na sceni je bitka između dva mišljenja: duhovnog i svetovnog, crkvenog i državnog, srpskog i jugoslovenskog, ali i ljudskog i praktičnog. Sve će kulminirati na kraju, kada vladika trijumfuje pozivajući se na ljubav prema Čovjeku, bilo kom čovjeku kome smo dužni da ispunimo poslednju volju. Izborom vrhunskih glumaca i temeljnom pripremom, reditelj Jana Maričić demonstrirala je da se samo profesionalnim odnosom prema tekstu može doći do improvizacije koju traži (ako je zatraži) sama publika. To se prvenstveno odnosi na humor koji sve vreme stoji kao antiteza velikim temama, a na koji je publika snažno reagovala i pozivala glumce na zajedničku igru, kao krunu teatra. S druge strane, duhovni ton ambijentu kakav treba da bude scena koja predstavlja vladičanski kabinet u konacima Cetinjskog manastira dao je mitropolit crnogorsko-primorski Joanikije, koji je pre početka premijere slovom Ljubavi, kako to samo On ume, govorio o životu i delu svog prethodnika. (Nijednom ne pomenuvši, recimo, da govori na godišnjicu hirotonisanja na stolicu Sv. Petra Cetinjskog!)
Budvani, koji su ostali na svojim mestima i nakon gotovo petnaestominutnog aplauza, komentarisali su kako Milovanović nije napravio niti jednu jedinu grešku u akcentu, a da je u originalu skinuo grbljanski govor koji Srbi sa primorja razlikuju i od, recimo, paštrovićkog. Možda je mitropolit više ličio na mladog protojereja nego na episkopa koji je prošao tri rata i monaha koji ima skoro osamdeset leta. Ali to nikom nije naročito smetalo jer je Mitrofan Ban bio vitalan i nepokolebljiv, po mnogim svedočenjima večiti mladić.
Šesto izdanje manifestacije „Ćirilicom“ počelo je veličanstvenim koncertom ansambla „Kolo“. Međutim, ni tada niko nije pretpostavljao kako će se završiti maraton od petnaest vrhunskih programa. Publici su predstavljena kapitalna dela iz istorije Budve, primorja i mitropolije, a među piscima su bili Vladimir Kecmanović, Vladimir Pištalo, Miroslav Aleksić i Milovan Danojlić, ovogodišnji laureat nagrade „Sveti Stefan Štiljanović“. Poslednje tri večeri dale su posebnu, kritičku dimenziju događaju koji se kao avet pojavio u najteže vreme za ćirilicu i srpski jezik u doskorašnjem Montenegru, festivalu koji je živeo i preživeo u getu dukljansko–montenegrinske papazjanije.
To što su u proteklih šest godina uradili Biblioteka grada Budve i Udruženje izdavača i knjižara Crne Gore ravno je čudu. Direktorica Mila Baljević i pesnik Radomir Uljarević su pokazali da su iznad podela i sujeta, da su ljudi visine. To, međutim, ne sme da ih zavara. Čak i danas, kada ima svoju stalnu publiku, na stotine ljudi iz svih krajeva sveta koji svoj godišnji odmor planiraju za kraj avgusta i početak septembra, Festival „Ćirilicom“ nije interesantan crnogorskom javnom servisu. Tako kamera, osim lokalne radio-televizije, nije bilo čak ni na veoma interesantnom i dinamičnom okruglom stolu „Ćirilica kao integrativni faktor“, na kome su, pored ostalih, učestvovali akademik Siniša Jelušić, prof. dr Aleksandar Jerkov i pesnik i izdavač Gojko Božović. Nije ih bilo ni kada je predstavljeno kapitalno, kritičko izdanje Sabranih dela jednog od stubova srpske kulture, Budvanina Stefana Mitrova Ljubiše. Neće ih, sve su prilike, ni biti sve dok im urednike budu postavljale ambasade. I sve dok u ambasadama ne prihvate istinu – da u Crnoj Gori dve trećine građana govori srpskim jezikom. Ali biće sedamnaest miliona, širom zemljinog šara, koji govore ili se služe srpskim jezikom, onih koji nijesu prodali veru za večeru. Biće Mitrofana. Ljubiše. Biće ljudi visine. Biće ćirilice.
Izvor: Novosti/Gorčin Slađan Blagojević
