Poslednjih decenija 19. veka Baku je postao jedan od naftnih centara sveta. Njegov industrijski procvat vezan je i uz ime jednog od najuticajnijih i najdugovečnijih gradonačelnika Bakua, Stanislava Ivanoviča Despot-Zenoviča. Azerbejdžanski istoričari tvrde da je ovaj najznačajniji gradonačelnik Bakua u njegovoj istoriji bio – srpskog porekla.
Kada su pre 25 godina zvanično uspostavljeni diplomatski odnosi Azerbejdžana i Srbije, niko nije mogao ni da nasluti da će ta, u ovdašnjoj široj javnosti tada malo poznata kavkaska država, nakon što su pre 15 godina zvanično otvorene ambasade u obe države, postati jedan od najvažnijih partnera Srbije. Azerbejdžan je od tada veoma prisutan u srpskoj privredi, ekonomiji i investicijama. U političkom smislu, Azerbejdžan čvrsto podržava teritorijalnu celovitost Srbije.
Prošle godine je Azerbejdžan, kao predsedavajući Pokreta nesvrstanih zemalja, zajedno sa Srbijom bio organizator obeležavanja 60 godina od prvog samita nesvrstanih održanog u Beogradu. Taj jubilarni skup u oktobru prošle godine u srpskoj prestonici okupio je predstavnike 115 država.
U trenutku kada se Evropa svakoga dana suočava sa sve većom energetskom neizvesnošću, Azerbejdžan je važan partner Srbije u snabdevanju električnom energijom, a očekuje se da će saradnja da se proširi i na snabdevanje naftom i gasom, koji su tu zemlju još krajem 19. veka učinile svetskim centrom razvoja naftne industrije. Tada su u Bakuu delovali najvažniji evropski i američki petrolejski magnati, Nobeli i Rotšildi. A važnu ulogu u azerbejdžanskom naftnom bumu odigrao je i – jedan Srbin.
Početak naftne industrije u Bakuu
U 19. veku oko Bakua nastaje mala petrohemijska industrija. Prva moderna naftna bušotina na svetu napravljena je upravo ovde sredinom veka. Industrijalci Vasilij Kokorev, Pjotr Gubonin i nemački baron Nikolaj Tornov izgradili su 1857. prvu fabriku kerozina u Surahaniju kod Bakua. Fabrika je kerozin proizvodila od „kira“, supstance nalik asfaltu. Godine 1859. farmaceut iz Tbilisija, N.I. Vite, na kaspijskom ostrvu Piralahi izgradio je fabriku za proizvodnju parafina. Sve do 1870-ih, Rusija je imala državni monopol na proizvodnju nafte oko Bakua. Nafta se vadila iz plitkih bunara iskopanih ručno, sipana u burad i zapregom prenošena do zaliva u Bakuu, gde je kerozin destilovan, a onda brodom preko Kaspijskog mora i rekom Volgom transportovan na rusko tržište, posebno u Sankt Peterburg.
U martu 1873. godine u Baku je stigao švedski industrijalac Robert Nobel, brat Alfreda, izumitelja dinamita, i kupio jednu rafineriju nafte, a dve godine kasnije i veliki deo naftnog polja Balahani, gde je izgradio novu rafineriju. Robert i brat Ludvig osnivaju 1877. kompaniju za proizvodnju nafte braće Nobel „Branobel“, koja krajem 19. veka postaje jedna od najvećih naftnih kompanija na svetu. Braća Nobel su u Azerbejdžanu podigli naftnu infrastrukturu, uključujući prvi sistem naftovoda u Rusiji, pumpne stanice, skladišta, vagone-cisterne i prvi prekookeanski tanker za naftu „Zoroastr“.
U Bakuu su Nobelovi izgradili Vilu Petrolea kao grad kompanije za uposlenike, koji je uključivao stanove, kuće, škole i biblioteke. Zaposleni u kompaniji i njihove porodice imali su besplatno obrazovanje i učestvovali su u podeli kompanijske dobiti. Kako bi sprečili izvoz sirove nafte, naftni baroni u Bakuu su 1884. osnovali organizaciju „Baku Petroleum Association“, koja je između 1897. i 1907. izgradila veliki cevovod za kerozin koji je povezivao Baku i Batumi. Novoosnovani „Kongresni savet za vađenje nafte“ starao se o naftnom biznisu, a njime je rukovodio Ludvig Nobel.
Razvoj naftne industrije u Bakuu i okolini u velikoj meri je uticao na arhitektonski izgled Bakua i njegovu modernizaciju. U gradu su osnovane administrativne, društvene i opštinske institucije koje su odlučivale izgledu grada i urbanističkim rešenjima, o osvetljenju, putevima, ulicama, zgradama, telefonskim stanicama, baštama, parkovima hotelima i kazinima.
Prva ekskluzivna prava za razvoj i eksploataciju naftnih polja u Bakuu bila su u rukama preduzeća registrovanih u Rusiji. Tek 1898. godine to pravo su dobile i strane kompanije, da bi u narednih pet godina britanske naftne kompanije uložile 60 miliona rubalja u naftna polja u Bakuu. U tom periodu, između 1898. i 1901, Baku je proizveo više nafte nego SAD. Polovina svetske nafte tada se proizvodila iz 1.900 bunara, koji su se nalazili na deset kvadratnih kilometara u okolni Bakua.
Srbin u Bakuu
Sve ovo povezano je s jednim od najuticajnijih i najdugovečnijih gradonačelnika Bakua, Stanislavom Ivanovičem Despot-Zenovičem. Za nas i našu priču važna i zanimljiva je tvrdnja da je poreklo najznačajnijeg gradonačelnika Bakua, kao i njegove porodice, bilo srpsko. Zenovići su stara i poznata bokokotorska porodica. Iz Boke su kretali ka različitim regionima ruske imperije. Zabeleženo je predanje da ruski plemićki rod Zenoviča potiče od srpskih ili moldavskih srednjovekovnih despota. Varijanta prezimena Despot-Zenovič, kakvu je nosio gradonačelnik Bakua, beleži se tek krajem 17. veka. Zenoviči su navodno dodali sebi u prezime „Despot“, pošto su smatrali da potiču od srpskih despota.
Ovo mi je o poreklu Stanislava Despot-Zenoviča ispričao azerbejdžanski istoričar Fuad Ahundov, od koga sam prvi put uopšte i čuo za ovog gradonačelnika Bakua. Ahundov je izričito tvrdio da je on bio poreklom Srbin. Kao i u brojnim sličnim slučajevima, nije lako utvrditi šta je faktografija a šta predanje, ali od važnosti je to što je porodica Zenovič, iako je bila katolička i povezivana s litvanskim i moldavskim plemstvom, verovala da je srpskog porekla.
Izbor Stanislava Despot-Zenoviča na mesto gradonačelnika Bakua 1879. godine otvorio je novu stranicu u istoriji azerbejdžanske prestonice, ali i u njegovom životu. Rođen je 1835. u Vilnjusu, a pre nego što je postao gradonačelnik bio je državni savetnik i imao više od 20 godina iskustva službovanja na Kavkazu. Mandat Despot-Zenoviča na mestu načelnika gradske uprave trajao je 16 godina i vremenski se poklopio s naftnim bumom u Bakuu. Kolosalni industrijski uspon u poslednjim decenijama 20. veka doveo je do brzog rasta grada i potrebe za urbanizacijom. „Kavkaski Pariz“, kako su nazivali Baku, planiran je i u velikoj meri izgrađen pod Despotom-Zenovičem.
Raditi za Nobela
Veliku podršku za svoje planove gradonačelnik Bakua Stanislav Despot-Zenovič imao je od Ludviga Nobela. Upravo zahvaljujući Ludvigu Nobelu u Bakuu je izgrađena grandiozna naftna industrija, čiji je kamen-temeljac prethodno položio njegov brat Robert. Glavni Ludvigov princip u poslovanju bio je „da ništa ne skriva, ništa ne monopolizuje i nikada ne uživa nikakve privilegije“. Nije bio klasičan biznismen, u smislu koji se obično vezuje za ovu reč. Pre je bio radni entuzijasta. Njegova omiljena izreka bila je: „Ko neće da radi, neka ne jede!“ Nije želeo nezarađen novac.
Bio je i demokrata, uveren da je jedan od preduslova industrijskog uspeha podrška naroda, pa je bio začetnik akcionarstva i neke vrste radničkog samoupravljanja. Tvrdio je: „Godinama pokušavam da u svoja preduzeća uvedem sledeću praksu: svako ko sa mnom radi i učestvuje u postizanju kompanijskih rezultata, deleći moj trud, ima pravo da sa mnom deli i profit.“ I to nisu bile prazne reči. Bilo je isplativo raditi u preduzećima Nobelovih. Neumorni propovednik novih ideja, Ludvig je dobro razumeo i ulogu nauke i obrazovanja u stvaranju konkurentne industrijske baze. Nije štedeo ni novac ni vreme za obrazovne svrhe i rado je pomagao ljudima.
Ludvig Nobel je pružao snažnu podršku svim planovima Stanislava Ivanoviča za urbanizaciju Bakua. Zato je njegova prerana smrt, aprila 1888, bila veliki gubitak kako za Baku tako i za Stanislava Despot-Zenoviča. Nekoliko dana kasnije gradska duma je, u znak zahvalnosti dobročinitelju Bakua, aklamacijom jednu od glavnih gradskih ulica imenovala kao „Nobelov prospekt“. Godine 1929. Sovjet Bakua ga je preimenovao u Rabočij prospekt, da bi mu po sticanju nezavisnosti Azerbejdžana 1993. bio vraćen prethodni naziv – Nobelov prospekt.
Crkva Aleksandra Nevskog
Već u prvim godinama svog mandata na mestu gradonačelnika Bakua, Stanislav Ivanovič se suočio s nizom teških, a ponekad i prilično delikatnih situacija, naročito u pogledu odnosa etničkih zajednica u gradu. Jedan od problema bila je izgradnja tada najveće pravoslavne crkve na Kavkazu, Hrama Aleksandra Nevskog u Bakuu. Dugo je postajala potreba za pravoslavnom crkvom u Bakuu, kao i za bogomoljama drugih veroispovesti u brzorastućem i etnički veoma raznolikom industrijskom centru, pa se niko nije izjasnio protiv ideje o njenom zidanju. Problem je nastao kada je pravoslavno sveštenstvo u potrazi za odgovarajućim mestom za buduću crkvu odabralo staro muslimansko groblje kod zida stare tvrđave, gde se sahranjivalo sve do 1859. godine.
Od Despot-Zenoviča se očekivalo da problem reši, te se on sastao s najistaknutijim predstavnicima muslimanskog sveštenstva i poslovne elite Bakua. Učesnici sastanka, među kojima je bio i industrijalac i filantrop Gadži Zejnalabdin Tagijev, podržali su ideju o izgradnji crkve, ali i skrenuli pažnju da bi njeno podizanje na mestu još svežih muslimanskih humki moglo da izazove nezadovoljstvo stanovništva.
Predstavnici muslimanske zajednice predložili su zato da se odabere drugo mesto za izgradnju pravoslavne crkve, a da se staro muslimansko groblje ogradi, zasadi čempresima i da se pored njega izgradi mala džamija-medresa. Despot-Zenovič je podržao predlog poglavara muslimanske zajednice, ali je to izazvalo revolt među pravoslavnima, kojima je bilo stalo da crkva bude podignuta na zgodnom i upadljivom mestu, kakvo je bilo mesto na starom muslimanskom groblju. Posebnu revnost u tome pokazao je šef Državne komore Bakua Mihajlo Kačurin, koji je ministru unutrašnjih poslova, grofu Tolstoju, napisao i poslao denuncijaciju Despota-Zenoviča. Kačurinovo pismo je sadržavalo i netačne izjave o „fanatizmu muslimana Bakua“, a ograđivanje starog muslimanskog groblja predstavljeno je kao kršenje prava drugih vera, čija groblja nisu imala takve ograde.
U odgovoru na ovaj napad Despot-Zenovič je napisao: „Ovdašnje časno muslimansko stanovništvo nije nimalo fanatično, njegove džamije su pretvarane u crkve i artiljerijska skladišta, i to nikada nije izazvalo proteste. Mlađa generacija muslimana uči zajedno sa Rusima u lokalnoj gimnaziji, u gradskim narodnim školama i pomorskom razredu. I uprkos tome, pojavljuju se pojedinci koji postavljaju tako delikatna pitanja koja, ako se zaoštre, mogu da izazovu razne zabune, šteteći mirnom toku progresivnog razvoja grada.“
Na kraju je dogovor ipak postignut, azerbejdžanski prvaci su se povukli, groblje je izmešteno i na njegovom mestu je 1888. počela gradnja Hrama. Ukazom cara Aleksandra III, za glavnog arhitektu budućeg hrama postavljen je Rus nemačkog porekla Robert Marfeld, a njegova izrada poverena je arhitekti poljskog porekla Josifu Goslavskom.
Polaganje kamena temeljca
Polaganju kamena temeljca za izgradnju Crkve Aleksandra Nevskog, 8. oktobra 1888, prisustvovao je ruski car Aleksandar III, koji je u Baku stigao sa suprugom, caricom Marijom Fjodorovnom, carevićem Nikolajem, njegovim dvadesetogodišnjim naslednikom, i devetnaestogodišnjim velikim knezom Đorđem. Pratio ih je i glavnokomandujući carske armije na Kavkazu, knjaz Dondukov-Korsakov i cela svita, a svečanom dočeku na železničkoj stanici u Bakuu prisustvovao je veliki broj građana, predvođenih gradonačelnikom Despot-Zenovičem, koji je u svom pozdravnom govoru rekao: „Raznoliko stanovništvo Bakua sa oduševljenjem pozdravlja dolazak carskih veličanstava“ i carici je poklonio buket cveća. Sa stanice su uvaženi gosti otišli najpre u Sabornu crkvu Svetog Nikole, a iz nje je car otišao u kuću Despot-Zenoviča.
Uveče je priređena svečana večera kojoj su prisustvovali svi vojni komandanti i civilni rukovodioci, a gradonačelnik Despot-Zenovič je u svom govoru rekao: „Naš grad je mlad, kao i naša pokrajina, ima svega 29 godina, ali je u poslednjih deset godina porastao. Razvoj Bakua uslovljen je razvojem naftne industrije, koja se pak razvija zato što se proizvedena nafta ne izvozi u inostranstvo, već ostaje kod kuće da bi se ovde prerađivala. Ovo je cela istorija našeg grada.
Neophodno je strancima blokirati izvoz sirovina, i nema potrebe za gradnjom naftovoda. Verujemo da što pre oteramo Amerikance s tržišta koje oni zauzimaju i što više kerozina budemo prodavali u inostranstvu, to ćemo biti bogatiji. Braća Nobel su doveli glavni naftovod u Persiju, gde ima tankove, ali Rotšildi sve šalju u inostranstvo“, rekao je Despot Zenovič. Car je napustio Baku 9. oktobra u 22 časa. Osvetljenim putem ispratila ga je masa ljudi. Baku je tada bio osvetljen kao nijedan grad u Evropi i Ruskoj imperiji. Odlazeći, car je na stanici rekao: „Zbogom, ostajte u zdravlju!“ Kao odgovor na njegove reči, usledio je dug i neprekinut uzvik „Uraaa!“
Povodom posete cara i početka izgradnje Hrama, gradska duma Bakua, na čelu sa Despot-Zenovičem, donela je odluku o vraćanju muslimanima Bakua jedne od najstarijih gradskih džamija, džamiju Širvanšahove palate, koja je dugo vremena bila korišćena kao vojni intendantski magacin. Bio je to čin vraćanja muslimanima Bakua njihovog ustupka u vezi s mestom izgradnje crkve. Azerbejdžanski prvaci su zatim i novčano pomogli izgradnju Hrama.
Epizoda sa dodeljivanjem mesta za izgradnju grandioznog Hrama Aleksandra Nevskog na najbolji mogući način otkriva odnos gradonačelnika Despota-Zenoviča prema tradiciji i njegov obzir prema običajima starosedelačkog stanovništva Bakua. Izgradnja Hrama je dovršena deset godina kasnije, i on je osveštan 8. oktobra 1898. Zlatne kupole Hrama visokog 85 metara dominirale su gradom i bile uočljive sa desetine milja, tako da su se i kapetani brodova koji su pristizali u Baku prema njima orijentisali. Sovjetske vlasti su 1936. srušile Hram Aleksandra Nevskog.
Gradski bedemi Bakua
Ništa manje zanimljiv slučaj iz tog perioda, u kome je ključnu ulogu odigrao takođe Despot-Zenovič, bio je onaj u vezi sa očuvanjem glavnog bedema stare tvrđave u Bakuu, koji do danas odvaja utvrđeni (azijski) deo grada od njegovog neutvrđenog (evropskog) dela. Naime, do 1880-ih godina je tvrđava Baku, čije najstarije jezgro potiče iz 11. veka, bila okružena sa dva reda zidova, podignutih 1609. godine. U periodu naglog razvoja grada izvan ovih zidina, postavilo se pitanje njihovog potpunog rušenja. Posle duže rasprave, 1882. godine usvojena je odluka da se sruši spoljašnji zid tvrđave uz očuvanje unutrašnjeg, a da se njegova kapija, takozvana Šah-Abasovska kapija, premesti pored drevnih kapija Šamakija na unutrašnjem zidu. Kao rezultat, stvoren je zanimljiv par ulaznih kapija, „Uparene kapije tvrđave“ („Qoşa qala qapısı“). Ova rešenja usvojena su uz aktivno zalaganje Despot-Zenoviča.
Pored toga, Stanislav Ivanovič realizuje niz značajnih projekata u oblasti obrazovanja. Tako se na njegovu inicijativu u Bakuu otvaraju obrazovne institucije, među kojima se jedna izdvaja – srednja mašinsko-tehnička građevinska škola. Naime, shvatajući potrebu velikog industrijskog centra za tehničkim osobljem srednjeg nivoa, Despot-Zenovič je inicirao osnivanje specijalizovane obrazovne ustanove u Bakuu za obuku takozvanih službenika. Ona je otvorena 1888. i za nju je potom podignuta velelepna zgrada koju je projektovao Josif Goslavski, čija je karijera u u Bakuu započela upravo na Despot-Zenovičevoj izgradnji Hrama Aleksandra Nevskog.
Tako je tokom poslednje dve decenije 19. veka, pod veštim rukovodstvom Stanislava Ivanoviča Despot-Zenoviča, Baku od provincijskog grada pretvoren u industrijski i kulturni centar. Plodna aktivnost Despot-Zenoviča na Kavkazu, posebno kao gradonačelnika Bakua, nije ostala nezapažena. Odlikovan je brojnim ruskim i stranim ordenima i nagradama, među kojima je i turski orden Medžidije 1. stepena s dijamantima, koju je Despot-Zenoviču uručio lično turski sultan Abdulhamid II tokom njegove posete Istanbulu 1891. godine.
Uprkos brojnim nagradama, odlikovanjima i visokim zvanjima, Stanislav Ivanovič Despot-Zenovič vodio je neobično skroman život. Tokom godina svog mandata kao gradonačelnika Bakua, nikada nije stekao sopstvenu imovinu u gradu. Živeo je u Hadžijevoj kući na Petrovskoj nasipu ili je iznajmljivao sobe u hotelu „Metropol“ (današnji Muzej Nizami). Ipak, svojim aktivnostima i nepristrasnošću stekao je ime koje je izazivalo poštovanje na svim stranama.
Na sastanku „Kaspijsko-crnomorskog industrijskog i trgovačkog društva za naftu“, koje je 10. decembra 1890. godine stvorio baron Alfons Rotšild, Despot-Zenovič je imenovan za direktora Upravnog odbora Društva, što mu je obezbedilo materijalnu sigurnost. Ali, posle decenije i po na čelu Bakua, zdravlje Despo-Zenoviča počelo je da popušta. Lokalne novine izveštavaju o njegovom zdravlju, i on se na kraju povlači s mesta gradonačelnika. Dana 12. marta 1894. godine održana je svečana ceremonija ispraćaja Despot-Zenoviča u penziju, a gradska duma mu je u znak zahvalnosti dodelila zvanje počasnog građanina Bakua. Poslednje godine Despot-Zenovič je proveo u Batumiju, gde je posle teške bolesti i umro 15. maja 1900. godine u 65. godini. Sahranjen je na Krimu, u mestu Gurzufu, nedaleko od Jalte.
Dragan Bisenić
Izvor: RTS OKO
