Evropska unija našla se na sudbinskoj raskrsnici: da li će i dalje postojati kao zajednica različitih naroda, kovana kroz vekove, ratove i međusobni duhovni uticaj ili će se pretvoriti u puki skup zemalja koje jedna na drugu gledaju ispod oka i samo čekaju povoljan trenutak da konkurentu zadaju udarac od kojeg se teško oporavlja. A dva takva udarca već smo videli tokom prošlog veka.
Otvoreni rat SAD protiv Rusije na terenima Ukrajine na najbelodaniji način pokazuje da Amerika nije spremna da se povuče s mesta neprikosnovenog lidera Zapada, pa i EU, već da je i te kako voljna da sa sigurne udaljenosti posmatra kako se ruše pojedine moćne evropske države i pretvaraju se u obične poslušnike. Njoj unija i ne treba kao partner nego kao neko na kome će moći da trenira svoju filozofiju nesputanog neoliberalizma.
Podsetimo, Nemačka je desetinama godina bila motor Evrope, njenog privrednog rasta, kulturnog, socijalnog… Današnje novinske vesti, međutim, opisuju ovu zemlju kao posrnulog džina koji ne samo što nema mogućnost sam da ispliva iz nevolja u kojima se zatekao, već nema ni kome da se obrati za pomoć. Kancelar Olaf Šolc više je okupiran pokušajima da predstojeću hladnu zimu svojim zemljacima predstavi kao „nevolju koja će proći” nego što istinski vodi državu. I to u trenutku kada se ceo svet menja pred njegovim očima.
Velika Britanija se odavno predala. Odlazak pod američke skute definitivno nije rezultat bliskosti filozofskih mišljenja dve strane nego tek puki pokušaj da se izbegnu muke koje su se nadvile nad Evropskom unijom. Problem je, međutim, što kanal Lamanš nije, kao u vreme srednjovekovnih vitezova, onako sigurna brana od dešavanja kod najbližih suseda, i njegovo postojanje definitivno neće doprineti da predstojeća zima na Ostrvu ne bude jednako oštra kao s komšijske strane.
Francuska, takođe, teško pronalazi sebe. Svojevremeni pokušaji predsednika Emanuela Makrona da nevolje nastale ratom u Ukrajini i američkim uplitanjem u njega pokuša da usmeri u koliko-toliko pozitivnom pravcu jednostavno su se razbile o tromost njegovih najvećih suseda, ali i o domaće sumnjivce.
Ostali Evropljani nemo posmatraju događaje koji će istoriju Starog kontinenta preusmeriti u nepoznatom pravcu. I do sada tesno vezani za glavne igrače – Nemačku, Veliku Britaniju i Francusku – kao da s te strane i očekuju odgovor za nevolje koje su na horizontu. A odgovor ne stiže.
Presecanjem „vena” koje energentima i drugim resursima s Istoka omogućuju život Zapada u pitanje je doveden i sam opstanak Evropske unije kakvu danas poznajemo. Ili, što je još gore, EU bi mogla i definitivno postati vazal SAD. A to bi svakako predstavljalo opasno nazadovanje. Duh Evrope građen vekovima istopio bi se u sudaru s američkim revolveraškim shvatanjem života bez izgleda za brzi oporavak.
Problem Evropske unije je to što je, pre svega zbog rata u Ukrajini, kao zajednica principijelno zasnovana na poslovnoj koristi sada, praktično, izjednačena s vojnim savezom NATO-a. A u tom društvu nikada nije bilo sporno ko je gazda. Ipak potpuno potpadanje pod komandu Vašingtona i Brisela, teško da može da bude ostvareno. Naime okviri u kojima centrala NATO-a prati zbivanja na istoku Evrope nisu oni kroz koje stvari posmatraju u evropskim prestonicama.
Ruski predsednik Vladimir Putin uspeo da je izbegne navlačenje istinskog gneva na sebe od strane nemalog broja evropskih zemalja. Većina onih koji su uveli sankcije Moskvi nisu to uradili iz nekog razloga posebne solidarnosti s Ukrajinom, već zbog osećanja poslušnosti prema prekoatlantskom savezniku. I u takvim okolnostima izostanak konkretnih rezultata u pomoći predsedniku Volodimiru Zelenskom svedoči da front protiv Rusije polako, ali definitivno slabi, pa čak može i da našteti odnosima Unije sa SAD.
Upravo zbog svega navedenog postavlja se pitanje da li Amerika ratuje samo protiv Rusije ili u tom svom vojnom pohodu računa da pod svoje uzme još ponešto, pre svega glavnu evropsku državu – Nemačku. Jer upravo se zemlja kancelara Olafa Šolca našla u centru nepredvidivih globalnih promena. Očigledno, u Vašingtonu su procenili da bi preterano poslovno zbližavanje Nemačke i Rusije moglo loše da se odrazi i na status američkih oružanih snaga na Starom kontinentu. A, podsetimo, njihov broj na evropskom tlu već opasno prevazilazi nekoliko desetina hiljada ljudi, što je daleko više i od brojnosti pojedinih domaćih armija.
Evropska unija ne sme svoju budućnost da gradi kao puka kopija Amerike. S mnogovekovnim istorijskim i kulturnim nasleđem koje nosi na svojim plećima to bi za nju predstavljalo povratak u ne baš blistavu prošlost.
Izvor: Slobodan Samardžija/Politika
