Изгледа да је прокуратор Јудеје Понтије Пилат имао комотнији мандат и бољу сарадњу с „локалном заједницом” и њеним првацима него наш савременик Кристијан Шмит.
Његов претходник Валентин Инцко своју приврженост правној традицији и култури Европе да увек треба послушати и другу страну показао је наметањем „закона о негирању геноцида” у последњем дану свога мандата, кад ни политичке структуре Босне и Херцеговине, ни демократска јавност, ни стручњаци, ни медији нису имали ни пола сата да изнесу своје мишљење. Није се Инцко упитао ни каква је правна и институционална основа постављања његовог наследника без резолуције Савета безбедности УН и без консултације с Русијом, која је чланица Савета за спровођење мира. Али је Инцко за Би-Би-Си изјавио да ће пред Шмитом највећи изазов бити успостављање правне државе.
Е сад, како да се фиктивни функционер, који је дошао у Сарајево без легитимитета, носи с тако великим задатком који му је у руке ставио господин Инцко? Како да правни амбијент ствара неко чија функција не почива на праву?
Можда је хер Шмит добар човек. Али стартни приступ није му добар. Прокуратори или губернатори колонијалних сила или мировних мисија обавестили би се о менталитету, обичајима или о друштвеним институцијама средина којима су одлазили да наметну власт. Господин Шмит је можда изненађен и затечен политичким хабитусом ликова које је сусрео у Федерацији Босне и Херцеговине, али требало је пре доласка на умишљену дужност да прочита Андрића, Селимовића, Сидрана, да погледа Кустуричине филмове, да послуша Брегине стихове о „сватовима без песме”. Без Крлеже се не иде у Хрватску, без Његоша у Црну Гору, без Дикенса у Британију, без Казанцакиса у Грчку, без Кавабате у Јапан, без Црњанског у Србију, а богами ни без Нушића.
Па и ми смо унапред знали шта нас чека с Билтом, Ешдауном, Лајчаком или Петричем. После испада у Горажду, међутим, и ми, који смо навикли на свашта од стране те хемисфере међународне заједнице, па на клетве да се „српска деца више неће смејати” и да се страшни злочини над нашим народом нигде неће судски процесуирати, сада смо затечени. Сасвим следствено, повишени тон Кристијана Шмита и његова изражена фрустрација што му мандат, такав какав је, не иде од руке, поново су отворили суштину босанскохерцеговачког питања.
Прво и најважније: Република Српска је ентитет који је апсолутно правно, политички, демократски и институционално уређен. Ако се помиње као проблематичан, то је управо зато што његов поредак, хармонију и мир који жели себи и другима, од 1997. године и доношења Бонских овлашћења нарушавају Шмитове колеге којима више не одговара Дејтонски споразум, него би да руше модус опстанка Босне и Херцеговине с којим се српски народ сагласио, ма колико био неправедан и са становишта српских права недовољан. На основу ових овлашћења високи представници могу да смењују с дужности јавне званичнике који, по њиховој процени, крше Дејтонски споразум, али и да намећу кључне законе који нису добили подршку законодавних тела БиХ. До сада је наметнуто више од 900 таквих одлука.
Метју Периш, угледни правни стручњак, каже да су Бонска овлашћења „политичко блефирање у игри моћи”, којима се онај ко треба да буде само медијатор поставља као наредбодавац обавезујућих одлука. Чак је и један од креатора Бонских овлашћења, некадашњи амбасадор Велике Британије у Сарајеву Чарлс Крофорд, касније тврдио да су се она изродила у међународно политичко блефирање у игри моћи како би њихова политичка воља била упакована у правнички језик и деловала импозантно и неизбежно.
Господин Шмит је незадовољан што већ годинама не функционише влада Федерације БиХ, за разлику од Владе Републике Српске, у којој се избори за парламент и формирање владе глатко одвијају у предвиђеним изборним циклусима. Али он не осуђује експлицитно што представника хрватског народа у Председништву БиХ бира бошњачко гласачко тело зато што је то пропуст његовог претходника. Или не поставља питање с којим овлашћењима је Свен Акалај представљао БиХ на прошлогодишњој седници Савета безбедности УН кад се томе категорички противио Милорад Додик, српски члан Председништва БиХ. Где су ту била Бонска овлашћења и узвишена формула „имплементација мира и демократије”?
Вреди поменути и каприциозна настојања да се дезавуишу симболи српског ентитета, од назива, заставе, прославе Дана републике, итд. Да ово делимично побројавање завршимо карикатуралним размимоилажењем министарке спољних послова Бисере Турковић из редова СДА и њеног заменика Јосипа Бркића из редова ХДЗ-а. Овакву конфузију и заплете и комедиографи тешко могу да конструишу. У таквом миљеу, који је наследио од својих претходника, Кристијан Шмит треба да одреди трајекторију свог деловања.
Али, највећи проблем за Кристијана Шмита биће једна непремостива замка, једна противречност у његовој мисији коју логички не би могао да разреши на сам Аристотел. С једне стране, хрватски народ у БиХ руководи се идејом о ренационализацији и жељом да оствари право на сопствени ентитет. То се, сасвим природно, подржава на Пантовчаку и на томе већ одавно и предано ради министар спољних послова Горан Грлић Радман.
С друге стране, треба испунити жељу Бакира Изетбеговића, његових следбеника и покровитеља, да се БиХ унитаризује на грађанском принципу, да се и ово српско што је преживело све прокураторе и сва Бонска овлашћења, што представља идентитетске вредности нашег народа у Републици Српској, све што је наша духовна и материјална светиња, што је наша „црвена линија”, препусти бошњачкој мајоризацији и после хиљаду година нестане у праху историје.
Није тешко одлучити се. Вратите се на Дејтонски споразум, па макар и на понеко од Бонских овлашћења. Будите глас савести, господине Шмит, за то се бар не поставља питање легитимитета!
Извор: Драгољуб Којчић/Политика
(Аутор је политички филозоф)
