Ове године навршава се век од смрти Марсела Пруста, као и век од када је први том његовог ремек-дела „У трагању за изгубљеним временом“ објављен у преводу на енглески језик. Вирџинија Вулф се делу, касније међу критичарима и изучаваоцима књижевности нашироко прихваћеном као један од највећих модернистичких романа, дивила у време када је објављено. “Ох, када бих ја могла тако да пишем!”, узвикнула је у писму Роџеру Фрају 1922. године. Попут Вулфове и Џејмса Џојса, који су исте године објавили своја прекретничка дела Џејкобова соба и Уликс, Пруст је спектакуларно раскинуо са конвенцијама реализма 19. века и са заснивањем дела на радњи и заплету да би створио нешто сасвим ново. Толико ново, у ствари, да то остаје дубоко несхваћено и дан-данас.
Kао и кад је реч о Џојсовом Уликсу, сложеност романа У трагању за изгубљеним временом, а и његова дужина (то је званично најдужи роман на свету), значе то да је много више људи чуло за клишее који га окружују него што има оних који су га прочитали. Мислимо на то како мадлен умочен у чај призива успомене, о обесхрабрујуће дугим реченицама, а и на самог Пруста, са његовим малаксалим, напола спуштеним капцима и денди брковима, док затворен у својој спаваћој соби обложеној плутом опседнуто пише своје велико дело. И све то може да нас наведе да поверујемо да је то дело тек херметична, развучена, естетичка разонода у каквој уживају само малобројни учени појединци са жељом да демонстрирају колико су културни. А тако бисмо много погрешили.
Kристофер Прендергаст, уредник Пингвиновог издања У трагању за изгубљеним временом и писац више књига о Прусту, међу којима и недавно објављене Живети и умирати са Марселом Прустом, признаје да је тешко дати сиже тог романа.
“Свет Прустове фикције је изричито и намерно дат у стању сталног гибања. Он сам себе мења и измешта, а то га чини неподложним било којој врсти кратког синопсиса”, каже он за културну рубрику БиБиСи-а. Међутим, приморан да покуша да га укратко опише, он примећује да је, упркос експерименталој природи дела, цео роман проткан једним основним наративом. “Он прича о једној особи, од његовог дечаштва па све негде до зрелог доба, а кулминира открићем и прихватањем позива, позива писца”, каже Прендергаст. Овакав наратив смешта роман у традицију европског билдунгсромана, причања о одрастању и формирању појединца од ране младости до зрелости.
То формирање собом носи многе године разбијања илузија и разочарења. Kако то Прендергаст истиче, “перду” у оригиналном наслову на француском, À la Recherche du Temps Perdu и “минуло” и “протраћено”, што је језичка нијанса какву је немогуће ухватити у преводу на енглески.
Приповедач се још од најранијег доба упиње да уђе у високо друштво породице Германт, али се то, када коначно буде примљен, испоставља површним и снобовштином. И његов љубавни живот пун је разочарења, он срља из једне пропасти у другу, посебно кад је реч о његовој вези са Албертином, особом слободног духа коју прво сусреће као младу жену током празника, а потом завршава истински заробљен у трагичном изразу деструктивне природе сексуалне љубоморе. Све то је “праћено осећајем приповедача да је протраћио своје време, да негде тамо постоји нешто што га чека, што он донекле може да препозна као нешто што има везе са намером да постане писац… Али он околиша, тако да траћи свој живот све док не дође до тренутка када изненада то схвати и прихвати”, објашњава Прендергаст.
Приповедач можда сматра своје доживљено искуство “протраћеним” (наравно да оно то није, на крају ће послужити као инспирација за роман), али читалац није склон да се са тим сагласи. Роџер Шатак, стручњак за Пруста, записао је у Прустовом начину, свом “теренском приручнику” за У потрази за изгубљеним временом, да овај “на површини непријатан роман” садржи “читав свет живих места и снажних људских ликова” који заједно чине “највећи и најиздашнији роман 20. века”.
Док пратимо наратора на његовом путу, улазимо у свет у стању сталне променљивости, који повезује декаденцију бел епока, друштвена и политичка трвења изазвана афером Драјфус и трауме Првог светског рата. Срећемо се са многим упечатљивим ликовима, укључујући ту префињеног Шарла Свана, чија опсесивна љубав према Одет засењује приповедачеву везу са Албертином, те њихову ћерку Жилберту, приповедачеву прву љубав. Жилберта ће се касније удати за полетног Робера де Сен-Луа, члана чувеног клана Германтових, у ком су и гламурозна војвоткиња Де Германт и неотесани, прикривени хомосексуалац барон Де Шарлис.
Њихов блештави, а ипак плитки свет постепено се повлачи пред филистинском буржоазијом отелотвореном у вулгарној, лицемерној мадам Вердурин и њеном “малом клану”. Њен шокантни успон до принцезе Де Германт у завршном тому откривају како економске и друштвене промене значе да је само богатство сада довољно да засени рођење када је реч о статусу.
То откровење јавља се током чувене сцене Bal de Têtes у којој приповедач, пошто је био годинама одсутан, сусреће преживеле ликове из романа. Пре него што им се прикључи на том догађају, низ снажних успомена, сличних оних надахнутих укусом мадлена, драстично оживљава његово осећање онога што му је позив. Он схвата да би тема његовог великог рада требало да буде губљење сопственог позива и дуг пут да се он обнови. Kада открије да није у стању да препозна никога међу појавама који ће бити ликови у делу, пошто су сада остарили до непрепознатљивости, он се обесхрабри, али спасава га упознавање са младом госпођицом Сен-Лу, ћерком Жилберте и Робера. Она га подсећа на његову младост и помаже му да обнови своју намеру. Приповедач и писац сада су једно те исто.
Његов “универзални зов”
Роман који смо управо прочитали, за шта претпостављамо да је роман који је написао приповедач, много је више од приказа одрастања и сазревања једног човека. Шатак примећује да “роман открива искуства целог животног века, што нам повећава разумевање љубави и природе, сећања и снобовштине”. Осим тога, нуди и наду свима онима што мисле да су њихови животи “протраћени” јер још нису нашли своју животну сврху. Ако ништа друго, он истиче да никада није прекасно да прихватите свој истински позив.
Ако је садржина романа често погрешно схваћена, исто важи и за природу његовог читања. Идеја да роман може да привуче само одабрану мањину оповргнута је кроз Читај Пруста, изврстан пројекат француске синеасткиње Вероник Обој.
Она од 1993. године снима особе које читају, отприлике, две странице књиге ођедном, са намером да тако сними цео роман, а цео процес ће, како претпоставља, завршити за 30 година. Након што је на почетку са идејом да читају пришла својим рођацима, пријатељима и колегама, круг се проширио и на продавце у маркету, спремачице, Прустове далеке потомке, па и на глумца Kевина Kлајна. Неки од њих, попут секретарице која је у слободно време роман преводила на словеначки, већ су велики љубитељи. Остали, којима је насумично прилазила са идејом да читају, наставили су и прочитали су цео роман.
“Препознали су се у књизи, а то је Прусту одувек био циљ. Он је рекао: ‘Моји читаоци неће читати мене, него ће читати сами себе, моја књига неће бити ништа друго до лупа кроз коју ће моћи да сами себе читају’”, казала је Обој за Би-Би-Си.
Они који желе да прочитају одломак за филм могу сада да се пријаве преко формулара на сајту, у ком их она пита да кажу и зашто желе да учествују. Kао најчешће разлоге људи су наводили да никада нису успели да почну са читањем Пруста, па ће то бити разлог да то ураде; воле га и желе да му тиме одају почаст; или просто желе да буду део тако великог пројекта. Али има ту и много личнијих разлога, као што је да је то омиљена књига вољеног рођака или су је читали пре 30 година у чамцу са својом љубави. “Из таквих мотива настају праве љубавне песме Прусту”, додаје Обој.
У доба митова о смањеној пажњи би роман те дужине могао да делује одбојно, али и то је вероватно још једна заблуда. Ана Лаура Сол, кустоскиња Музеја Kарнавале у Паризу, где је реконструисана Прустова спаваћа соба, истиче: “Време проведено у читању Пруста, у поређењу са временом које неки од нас посвећују гледању комплетних ТВ серија или прегледању друштвених мрежа, није толико дуго, а чини ми се да је и корист другачија”.
И она, попут Обојеве, наглашава универзалну привлачност романа. Док га читамо, можемо да зађемо у свет који нам омогућава да “испитујемо улогу уметности, доживимо љубавне ужитке и патње, пријатељства, као и да откријемо изузетну и често комичну галерију портрета особа чије маније и карактери су маније и карактери наших савременика”, наводи Солова.
Прендергаст примећује да је искуство читалаца често такво да прочитају првих 50 или 60 страница У трагању за изгубљеним временом и онда просто одустану, пошто се дуге реченице и разуђени наратив многима показују као превисе за њих. Али он верује да се упорност исплати. “Говорио сам својим студентима ‘не радите то, ако истрајете у томе, нешто ће вам се догодити’. Управо то се догодило мени: навучете се. И то им се заиста и догодило”.
Они који истрају упознаће се са романом који, према Шатаковим речима, “настоји да нам прикаже извориште живота, не у уметничком делу, него у нама самима”. У том смислу, време утрошено на читање никада не може бити протраћено.
Пише: Kет Паунд
Извор: BBC Culture
Превод: Матија Јовандић
