Без осјећаја за контекст и емоције, плету се мреже „информација“ о догађајима који су скаменили сваку душу. И то све са заглављем јавних сервиса и најгледанијих медија.
Жалосни хици из цетињске Медовине нијесу ни утихли, а лешинари које јавност зове „новинарима“ окомили су се и на живе и на мртве.
У жељи да искомадају посмртне остатке и направе што бољи и што бржи наслов. Мумифицирани репортери „са лица мјеста“ који питају свашта а не јављају ништа. Безобзирни према болу и мукама ожалошћених, траже коментар и мишљење о ономе о чему треба ћутати…. бар три дана.
Без осјећаја за контекст и емоције, плету се мреже „информација“ о догађајима који су скаменили сваку душу. И то све са заглављем јавних сервиса и најгледанијих медија.
А тек „жута штампа“? Породичне фотографије, кумовске везе… ко је коме шта рекао? Ко је коме пријетио? Па од ријечи до ријечи….
А тек нацисти? Разних фела…. Једни проклињу и на неки морбидан начин сеире над муком једног града у ком живе људи. Други лове грешке идеолошких противника. Ко јесте, а ко није изјавио саучешће.
Смеће од Побједе је јуче похитало да објави „славље испод шатора“ у организацији СПЦ. Никакве провјере ни да ли је скуп стварно организовала Црква. Никаквог осјећаја за то да се можда нешто некад и прећути.
Лешинари наших живота. Не штеде никог. Због једнократне употребе наслова и због прилике која се једном пружа у животу:
Хоћу да будем велики новинар! Е па ето велике трагедије! Велика прилика за мене да се прославим!
Што безобзирније питање…то већа прилика за мене.
Филип Драговић
