Камо среће да је прва Милова колумна стигла прије три деценије. Можда би га понијело литерарно узбуђење, те не бисмо данас сумирали пропаст црногорске привреде, већ сабрана дјела Мила Ђукановића у десетак томова. Била би, можда, данас мања штета у Црној Гори
Војвода Марко Миљанов научио је писати тек у 50. години, али је ону суштинску духовну, чојску и јуначку писменост стекао на самом рођењу. Бог га је даривао да прво мачем стиче углед, а потом да пером посвједочи мудрост, да остави неколико прозних дјела.
И више од тога, да сачини „Примјере чојства и јунаштва“, што је морала бити завјетна књига свим Црногорцима. Но, није се дало, некад вражје силе у човјеку помуте и душу и разум. Нијесу, наиме, војводу Марка Миљанова могли да истрпе господари Црне Горе, ни они стари, ни ови нови. Опасно је за сваку власт ставити етику, чојство и јунаштво испред политике. Оно што је и старим и новим господарима највише сметало јесте и Миљанова превелика оданост Српству, но то је друга тема. Хтио сам да примијетим нешто друго.
Добро је! Потоњи господар Црне Горе, Мило Ђукановић, почео је да пише. Први ауторски текст, управо, колумну срочио је у 60. години. Није славно прошао, али древна је мантра да се први мачићи у воду бацају. Његово окретање ка словесности многи су у само 24 часа „поздравили“ критикама стила, списатељског дара и политичког наума. Арсенал приговора заиста јесте огроман и оправдан, али само из перспективе технике, вјештине, интенције.
Али, али, али… Није то добро чинити, било би боље Ђукановића охрабривати и подстицати да се бави списатељством, свеједно које врсте. Ко се лати слова увијек има шансу да се поправља.
Камо среће да је прва Милова колумна стигла прије три деценије. Можда би га понијело литерарно узбуђење, те не бисмо данас сумирали пропаст црногорске привреде, већ можда сабрана дјела Мила Ђукановића у десетак томова. Била би, можда, данас мања штета у Црној Гори!
Милован Урван
