Čin kačenja državne zastave Crne Gore na Cetinjski manastir odgovarao bi činu kačenja zastave Srbije na pravoslavni hram u Srbiji u kojem se nalazi neka druga verska organizacija koja se naziva pravoslavnom, a koju srpski nacionalisti takvom ne priznaju i smatraju manastir uzurpiranim.
Napadi zastavama zvanične Crne Gore na Cetinjski manastir predstavljaju besmislen čin, koji mnogi, naročito van Crne Gore, pogrešno tumače. Pojavila su se poređenja sa hipotetičkim kačenjem zastava Srbije na ogradu džamije ili katoličke crkve na teritoriji Srbije. To je pogrešno shvatanje, jer Srbi ne doživljavaju džamiju ili katoličku crkvu kao nešto svoje, već kao tuđu bogomolju. Cetinjani smatraju da je Cetinjski manastir njihov. U tome se i ogleda besmisao njihovog čina, jer Cetinjski manastir zbilja jeste njihov, kao i svakog drugog pravoslavnog vernika. To što je Cetinjski manastir njihov ne dokazuje se na ogradi, već ulaskom u manastir, koji je otvoren za sve. U manastir se ulazi pognute glave i činjenjem krsnog znamenja, kao što se i u džamiju ulazi bez obuće, a u sinagogu pokrivenog temena.
Čin kačenja državne zastave Crne Gore na Cetinjski manastir odgovarao bi činu kačenja zastave Srbije na pravoslavni hram u Srbiji u kojem se nalazi neka druga verska organizacija koja se naziva pravoslavnom, a koju srpski nacionalisti takvom ne priznaju i smatraju manastir uzurpiranim. Takve bogomolje u Srbiji ne postoje, sve su pod kontrolom Srpske pravoslavne crkve, koja i sama, s vremena na vreme, kači srpske nacionalne trobojke na svoje hramove.
Kao što je pokazala izrazito negativna reakcija srpskih nacionalista oko priznavanja autokefalnosti Makedonske pravoslavne crkve, niko ne ostaje ravnodušan kada smatra da se njegovo otima. I crnogorski nacionalisti sa Cetinja jednako reaguju na ono što vide kao srpsku uzurpaciju Cetinjskog manastira. Srpski nacionalisti bi rado okačili zastavu države Srbije na sve hramove MPC, ali im je to nedostupno jer se oni nalaze u drugoj državi, ne samo u drugoj crkvenoj jurisdikciji. Crnogorski nacionalisti okačili su zastavu Crne Gore na hram SPC u Crnoj Gori, koji doživljavaju kao svoj, a otet.
U tome i jeste stvar da su pogrešili način obeležavanja onog što je njihovo. Ako im treba manastir, on je otvoren, ako im treba doza nacionalizma, to ne bi smelo da se prepisuje ni u jednom verskom objektu. Često su, ne i uvek, sami sveštenici ili monasi iznutra nacionalisti, često bi oni sami poželeli da zastavom Srbije malo zamašu pred istim tim Cetinjskim manastirom. Umesto da leče oni zaražavaju. Teško da možemo zamisliti kako se zastava države Srbije s takvim revnosnim žarom skida sa ograde Cetinjskog manastira, kao što je s gađenjem strgnuta okačena crnogorska.
Kao što agresija izaziva agresiju, jedan nacionalizam može da nanjuši drugi. Obeležje je svakog nacionalizma da susedne nacije na koje polaže pretenzije smatra lažnim, izmišljenim, veštačkim… Iza toga se krije bazično nepriznavanje prava svakog čoveka da sam konstruiše sopstveni identitet, a samim tim pojedincu se odriče slobodna volja. Polaganje prava na nešto van kontrole onoga koji to prvo polaže neumitno dovodi do sukoba. Cetinjski manastir je tako postao poprište borbe, koja neće jenjavati dok se oni koji u njoj učestvuju od nacionalizma ne izleče.
Aleksandar Đokić
