„Историјска одговорност комунистичке партије, због прикривања и фалсификовања чињеница везаних за Јасеновац унутар културне политике комунистичке Југославије била је пресудан чинилац који је обезбедио да јавно средство о геноциду буде у битној мери умањено“
Злочиначка акција хрватске војске и западних (америчких) чинилаца над држављанима Хрватске српске националности је представљала завршну тачку у дугом континуитету хрватске политике, која је, у својим различитим видовима, увек у завршници рачунала са физичким уклањањем српског народа.
Та политика је имала увек два вида: максимални, који је укључивао физичку ликвидацију Срба када прилике буду повољне, као што су биле при распаду обе Југославије, и минимални, који је подразумевао асимилацију Срба методом културне и политичке дискриминације, као и методом изолованих физичких притисака. У таквом распореду околности, увек би максимални циљ био прикриван минималистичким образложењима и то је било правило како у оквирима католичке, тако и у оквирима националне пропаганде.
Та политика је такође увек бринула о томе да у Београду нађе савезнике у циљу прикривања свог истинског садржаја. Историјска одговорност комунистичке партије, због прикривања и фалсификовања чињеница везаних за Јасеновац унутар културне политике комунистичке Југославије била је пресудан чинилац који је обезбедио да јавно средство о геноциду буде у битној мери умањено. Историјска одговорност другосрбијанске невладине интелигенције јесте продужетак овог комунистичког минимализовања како српских жртава, тако и истинских хрватских политичких циљева.
Треба разумети да овакво понашање хрватске политике није само њена аутономна оријентација, већ да оно настаје на једном светско-историјском вектору, чије су претпоставке увек подразумевале антируску и антисрпску политику у дугим историјским раздобљима. У томе је посвећена и свака културна или уметничка обрада прошлих историјских чињеница, чији је основни облик везан за даљи продор на исток у различитим облицима културног и политичког дејства.
Извор: Новости
