Као што је Дритан Абазовић зимус договорио у Београду, коначно је потписан Темељни уговор између Владе Црне Горе и Српске православне цркве.

Потписивањем овог документа политички процеси у Црној Гори могу да се пребаце са катехизиса на проблеме којима политички функционери у првом реду и треба да се баве: економским развојем, борбом против криминала и корупције, изградњом демократских и правних институција, ефикасним пружањем услуга грађанима.
Митрополију црногорско-приморску увукао је у политику још увек актуелни председник Црне Горе, Мило Ђукановић. Када он не би покушао да у 21. веку користи методе милитантног атеизма из доба тоталитарних система 20. века како би национализовао православне храмове у Црној Гори, не би било ни литијског покрета, нити би црквене теме доминирале политичком сценом.
Мешањем у црквена питања, а газећи основна права загарантована у грађанском и демократском друштву, Мило Ђукановић је успео да против себе споји различита политичка усмерења у Црној Гори, од умерених до радикалних, и сам створи критичну масу која ће показати своју политичку вољу на прошлим изборима гласањем против ДПС-а.
Изменом спорног закона о национализацији храмова у мандату прошле владе и потписивањем Темељног уговора у мандату ове владе завршено је увлачење цркве у политику у Црној Гори. Сада су правни односи између цркве и државе решени, политика се повукла из црквених питања, па ће и црква престати да буде принуђена да брани своја права мешајући се у политику.
Свакако да ће политичко-идентитетске поделе унутар црногорског друштва опстати, али њихови интереси се агрегирају кроз политичке партије, које једине могу да учествују у политичком процесу, не кроз ову или ону верску заједницу. У складу са тиме, потписивање Темељног уговора у Подгорици ставља тачку на бизарну ситуацију у којој једна верска заједница бива принуђена да брани своја основна грађанска права у наметнутом сукобу са политичким силама.
Александар Ђокић
